Како је песма Горана учитеља из Сокобање „постала” песма хрватског академика

Друштво Култура

Прича односно чланак који следи, неког ће можда мало изнервирати због неправде, али свакако има срећан крај и собом носи пар битних животних поука.

Прича почиње пре двадесет и једне године, када је Горан Петровић, талентовани учитељ из Сокобање, написао песму „Не тражи звезду”, коју можете чути у снимку који прати овај текст, и сами просудити колико је песма лепа. Убрзо након тога, Горан је упознао Каталину Радмилу која води Туристичко друштво „Излетник” из Београда и она га је замолила да  песму поклони њој односно њеном туристичком друштву тако да се песма више од две деценије на крају сваког путовања рецитује а онда је деле као сувенир свим путницима.

− На тај начин је песма стигла у све крајеве света и некима се много допала. Неки су ми се после захваљивали говорећи да им је много помогла, да је лековита, да је нека врста терапије. После тога објављивали су је и на интернету, неки су јој том приликом мало променили и текст, али ја на то нисам обраћао пажњу. Било ми је драго што песма чини људе срећним. То је трајало све до пре две недеље када ме је Каталина позвала и рекла да погледам шта се на интернету дешава са мојом песмом. И онда сам ја видео да је моја песма „Не тражи звезду” преведена, да тако кажем, на хрватски односно на ијекавски и да је стављен само други наслов „Не осврћи се” а да је потписана као песма Славка Михалића, хрватског академика и писца, који је преминуо 2007. године. Испод тога су били коментари одушевљења како је Славко могао да напише тако лепу песму. Многи су коментарисали да им је то омиљена Славкова песма, мада је било неких сумњичавих који су говорили да то није његов стил. Ја сам био збуњен када сам то чуо − каже Горан.

Он додаје да је његову песму, наравно на ијекавици, рецитовао најбољи хрватски рецитатор Зринко Капетанић, који је у рангу Шербеџије а вероватно и бољи јер има савршену пуноћу гласа, боју и акцентовање.

− И ја слушам изузетан глас и рецитовање и био сам у потпуном шоку, моја песма а потписан Славко Михалић. Онда сам звао новинарку „Политике” Славицу Ступарушић, која такође ради у друштву „Излетник”, упознали смо се пре 7, 8 година када су обилазили Сокобању. Она ми је рекла да одмах свуда где могу пишем деманте на интернету а да ће она одмах звати Загреб, што је и учинила. Врло брзо је стигао и одговор да не само да ту песму није написао Славко Михалић хрватски академик и писац него јасно пише да је ту песму написао Горан Петровић и да објављена је у његовој књизи „Игра с орловима”. Убрзо после тога звао ме је и Зринко Капетанић који је рекао да је проверио код најбољих хрватских критичара и да су они потврдили да је песма моја. Поред тога, из Загреба односно из институције која је у рангу наше Народне библиотеке такође смо добили исти одговор. Да апсурд буде већи у међувремену је у хрватској направљен мурал посвећен великом академику Славку Михалићу а на муралу поред толико његових песама они су ставили стихове моје песме „Не тражи звезду”, тако да сам ја постао једини српски писац чији стихови стоје на муралу у Хрватској − каже сада већ мало кроз смех Горан.

И као што сам већ написала на почетку, прича има срећан крај. Зринко је исправио, сада стоји да се песма зове „Не тражи звезду” и да је аутор Горан Петровић. У међувремену с обзиром да се то прочуло, Горана су звали неки глумци који су желели да рецитују ту песму. Уметница Јелена Јовичић рецитовала је ту песму за Театар поезије из Аустралије.

− Све је сада у реду и све иде како треба али морам да кажем да ми је било јако тешко и био сам у шоку кад сам чуо своју песму а потписан је неко други, требало је много нерава за то. Јер знате кад у потпису стоји да је песму написао Горан Петровић, учитељ из Сокобање, можда нико не би ни обратио пажњу на њу а овако кад стоји да је песму написао Славко Михалић онда су то коментари и лавина одушевљења, неки су написали да је знају напамет да им је то омиљена Славкова песма, ја се надам да ће им она и даље остати омиљена само што ће морати да кажу да није песму написао Славко већ Горан Петровић учитељ из Сокобање − додаје Петровић.

И на крају можемо закључити да је песма заиста лепа и квалитетна, пуна оптимизма и учи нас радости живљења. Неки, попут госпође Каталине Радмиле су одмах то приметили, тако да не можемо рећи да песма није била запажена од самог почетка свог настајања, али ипак не можемо а да не закључимо, да негде у неким малим срединама живе таленти који никада не буду сагледани на прави начин, скромни, они који и не траже звезду, али због неке равнотеже у космосу ипак је на крају нађу.

Интервју са учитељем Гораном Петровићем можете погледати у видео прилогу испод.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

20 + six =