Sa psima lutalica suočavaju se mnogi gradovi i opštine. Neke lokalne samouprave u okruženju izdvajaju velika sredstva kako bi građanima platile odštetu usled pretrpljenog ujeda. Neko je u tome video i biznis, tako da ima onih koji ovakva davanja zloupotrebljavaju. Ovaj aktuelni problem nije zaobišao ni Sokobanju, pa smo odgovor na neka pitanja potražili u JKP „Napredakˮ u čijoj je nadležnosti da vodi računa o stanju na terenu.
Direktorka preduzeća Ana Veljković kaže da se sa psima lutalicama suočava cela Srbija, a da su aktivnosti koje oni sprovode u skladu sa programom ZOO higijene. To podrazumeva čipovanje, sterilisanje i čišćenje od parazita pasa lutalica, koji se nakon ovog tretmana vraćaju na ulicu. Ovakve pse građani mogu prepoznati po tome što na sebi imaju ogrlicu. Na ovaj način se, kako objašnjava, kontroliše populacija pasa lutalica.
– S obzirom da smo mi prihvatilište mi možemo samo jedan određeni period te pse da zadržimo, odnosno dok traje oporavak i sterilizacija, a onda se psi vraćaju na mesto hvatanja da bismo oslobodili prostor za hvatanje novih jedinki koje se, nažalost, stalno pojavljuju iznova i iznova. Razlog je što neki neodgovorni vlasnici ne sterilišu svoje ljubimce, nego kada dobiju nove štence oni ih obično ostave ili na groblju ili na pijaci ili pored kontejnera i zbog toga raste populacija pasa lutalica – navodi direktorka.
Ona dodaje da je svaki pas lutalica nekad bio vlasnički ili je potomak vlasničkog psa. Navodi i da veliki procenat ujeda zapravo potiče od vlasničkih pasa.
– Zbog nepoštovanja zakonskih odredbi vlasnika koji nisu čipovali svoje kućne ljubimce, a to je zapravo obaveza, mi nismo u mogućnosti da identifikujemo vlasnika i samim tim se ti ujedi evidentiraju kao ujedi pasa lutalica. Ja bih zaista apelovala na sve vlasnike da ne puštaju svoje kućne ljubimce na javnu površinu i da čipuju i sterilišu svoje kućne ljubimce i time će doprineti smanjenju broja pasa lutalica na javnoj površini – napominje direktorka.
Kako smo došli od toga da „čovekov najbolji prijateljˮ istovremeno postane i problem, verovatno je pitanje za sve nas. To podrazumeva i da svako od nas treba da da makar mali doprinos da bi se ovaj problem rešio, a nadležne službe ubuduće bi možda trebalo da potraže i neke delotvornije mehanizme.
Tekst: K. Đ; J. R.
