Na spisku dobitnika ovogodišnjih opštinskih priznanja, koja su dodeljena u okviru obeležavanja Dana opštine Sokobanja, našao se i naš fotograf, snimatelj i novinar Sokopresa Kristijan Đorđević. Njemu je uručena pohvalnica za, kao stoji u obrazloženju, posvećenost prema fotografiji i poseban doprinos u informisanju građana Sokobanje.
Đorđević je član redakcije Sokopresa od osnivanja medija 2018. godine, a prethodno je, od 2012, radio na Televiziji Sokobanja. Do sada je dobio više priznanja za svoj rad, a među njima je Nagrada za najbolji debitantski film „Pozdrav iz Sokobanjeˮ (Mačka na rupi miša čeka, a mi zdravlje) u produkciji Alpresa, kao i specijalno priznanje za afirmaciju istorijskog nasleđa za film Vlastelin – „Motus in Petraˮ u svojoj produkciji „Ravenhouse76ˮ, oba na Vrmdža Festu u Sokobanji. Centar za regionalni razvoj DARS i klub novinara Aleksinac dodelio mu je zahvalnicu za doprinos u jačanju lokalnog informisanja 2022. godine.
Đorđević važi za velikog zaljubljenika u fotografiju i skoro ga je nemoguće videti na ulici bez foto-aprata. Svoje radove izlože u okviru klupskih izložbi Foto kluba Aleksinac, a njegov rad prepoznao je i majstor fotografije Hadži Miodrag Miladinović čije su fotografije nagrađivanje na prestižnim međunarodnim izložbama.
„Fotografija je za mene misao koja je pokretač putovanjaˮ kaže Đorđević i dodaje da je ljubav prema njoj, poeziji i pisanoj reči nasledio od majke.
– Pored one dokumentarne koja je vezana za posao, ona koja je planinarska, sagledava prirodu i prostor, ostavlja najviše utisaka na mene jer direktnim boravkom dozvoljava i mnoga saznanja. Uvek je u fotografiji prisutna i doza nadrealizma. Naravno tu su i crno bele i u tradicionalnom ‘BW Vintage’ maniru i ‘Rock’ fotografije. Fotografije sa brojnih festivala i dešavanja kojim Sokobanja kao turističko mesto obiluje, kako tokom leta, tako i tokom zimskog perioda, kao i one slučajne u svakodnevnoj šetnji, sve to čeka arhivirano da bi jednoga dana, pored onog internet objavljivanja, zaživelo u jednoj drugačijoj priči – kaže Đorđević koji se fotografijom bavi 14 godina.
Sokobanjskoj javnosti, Đorđević je poznat i kao pevač i gitarista benda „Leve cipeleˮ, koji je svirao u nekadašnjoj „Rok Adiˮ, a činili su ga još Aleksandar Petković Petko – gitara, Dalibor Zaki Stojanović – bas gitara, Branko Lukić – kajon, Vojkan Stojković – harmonika i Magdalene Miletić – ukulele. Petkovim odlaskom sa životne scene prestala je da postoji i grupa, koja je iza sebe ostvila dosta snimljenog materijala, ali i autorskih kompozicija.
Đorđević u slobodno vreme piše i poeziju za koju inspiraciju pronalazi u svakodnevnom okruženju, a kako dodaje, neretko i na poslu.
Rođen je 1976. godine u Beogradu, a školovao se, živi i radi u Sokobanji. Sa našim čitaocima podelio je dve pesme koje je nedavno napisao.
Ne kleči lažno…
Predstavljajući tako svoje grehe,
Bazirane samo na jednodnevnom strahu i molitvi.
Kamen je uvek tu…
Pakao je stvarnost koju čovek sam sebi stvori,
A ne tvorevina Pravoslavlja.
Ne idealizuj pogrešno…
Ako ti je tekovina selfi promocija,
Kula od karata će se i lako srušiti.
Suv je taj malter što je vezuje u digitalnom formatu,
Inspirisan jedino veštačkom inteligencijom i samonametanjem.
Veruj…
Da bi drugi verovali u skromnost,
Pred najezdom besa i neznanja.
Nepotizam je među nama…
Put je samo pravac kojim uvek treba poći,
Podignute glave, naspram jada i vike,
Kojim se u urliku današnjosti mnogi samodiče,
Dok druge vređaju transferom svojih grešaka.
Dijagnoza…
Hodaj jer si čovek a ne zver,
I jednostavna glupost koja je zadobila privilegiju,
Da korača Zemljom koja ga je i sama rodila i na put izvela.
Hodaj, jer si ti stvarnost,
Jedino i u suštini,
Samo produkt svoje realnosti…
Sa đavolima i anđelima jedno je sigurno,
Dok jedni pevaju, drugi vode kolo na vrhu igle…
Smicalice, poslastice…
Svaka maska vešto laže,
Na pun mesec da se iskaže.
Odakle se sve to rodi,
Stvori, gmiže, preporodi.
Dal od silnih davnih Kelta…
„Saunjˮ stiže, noć prestiže,
Na lomače usev spali,
Lošu sreću da prepravi.
Noć je sveta, i svih svetih.
Dok veštice jure svuda,
Ja po mraku nevidljivom,
Na bundevu stadoh nogom.
Sa đavolom popih piće,
Pretvori se u novčiće,
Što sa neba kičmu lome.
Mesec viknu… „Može’l tišeˮ,
Davno reče… „Nikad višeˮ…
