Више од деценије Сокобања је летња дестинација деце са Даун синдромом, која у организацији Даун савеза Србије бораве на кампу испуњеном дружењем, игром и спортом. Тако су и овог августа на седмодневни боравак у Сокобању дошли чланови пет удружења из Ниша, Зајечара, Београда и Пожаревца.
У оквиру боравка традиционално се одржава манифестација „Спорт без границаˮ, подржана од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, својеврсна мала олимпијада у којој деца играју пикадо, стони тенис, пливање, шах, друштвене и друге веселе игре у којим уживају пуним срцем.
Добра атмосфера, песма и осмеси обележили су ово дружење, а гости, који иначе уживају у музици, отпевали су и неколико песама на руском језику.
Председница Савеза удружења за помоћ особама са Даун синдромом у Србији Снежана Миливојевић нагласила је да у Сокобању долазе већ 14 година и да домаћински и срдачни дочек чине да се осећају као код куће.
– Ово је врло битно за нашу децу, а и за нас родитеље. Деца су пресрећна. Сањали су ово већ данима и стално питали: ‘Кад ћемо у Сокобању?’. Када су се данас видели сви су се обрадовали, загрлили, а нама родитељима, кад их видимо срећне и задовољне, пуна су срца – рекла је Миливојевић.
– Они су једна топла душа, мали анђели – описује она децу са Дауновим синдормом, додајући да не знају за љутњу, али умеју да препознају доброг човека.
– Ако виде да је неко љутица, не прилазе му. Од њих управо то може да се научи, како се даје љубав. Јер они су пуни љубави – рекла је Миливојевић, наводећи да су у Сокобањи веома лепо прихваћени и да јој се због тога увек радо враћају.
Невенка Гајић, председница Удружења за помоћ особама са Даун синдромом из Пожаревца и мајка троје деце, међу њима седамнаестогодишњег дечака са Даун синдромом, борави у Сокобањи заједно са својим сином Вуком. Она истиче да је овај сусрет прилика да се деца друже, а родитељи размене искуства и подршку.
– Лепа је прилика да се деца окупе и да ми, родитељи, разменимо искуства. Деца се играју и на крају су сви победници и сви добијају медаље и захвалнице – каже Гајић.
Говорећи о свом сину Вуку, нагласила је да је његов развој најбољи доказ да инклузија у Србији може да заживи.
– Вук има 17 година. Једини је у Пожаревцу са Дуновим синдромом који је уписан у медицинску школу. Од вртића, преко основне, па све до средње школе био је у инклузивном систему. То је доказ да упорност родитеља, али и подршка друштва и локалне заједнице, могу донети успех – објашњава она.
Иако је, како каже, потребно много снаге за такав живот, љубав коју добија враћа јој стоструко.
– Бог даје задатке само онима који могу да их понесу. Очигледно сам ја једна од изабраних. Али ово није рад, ово је живот који живимо. Љубав моје деце, као и све ове деце, највећа је награда. То је међусобно ширење љубави и загрљаја – истакла је Гајић.
Манифестацију је улепшала и песма Страхиње Матића из Крагујевца, који је извео руску романсу и староградску песму „О јесенске дуге ноћиˮ, уз пратњу и певање деце.
Присутни су уживали у овој атмосфери испуњеној топлином, а деца, којој је Бог обдарио посебну љубав и енергију, подсетила су на оно што је у животу заиста важно, а што се у времену дигиталних технологија често заборавља.
