Сокобањско насеље Језеро налази се на око 15 километара удаљености од Сокобање и смештено је у подножју планине Озрен, на надморској висини између 780 и 830 метара надморске висине. Само село јавља се у попису из 1884. године, а мештани према традицији сматрају да већи део становништва води порекло из оближњег села Кравља, спаљеног у прошлости услед погибије локалног аге. Становништво Кравља нашло је свој дом у Језеру и данас се фамилије деле на Крављане и Језерце.
На путу од села Језера ка Новом селу, налази се и место које је задобило назив Дебели Цер. Зову га и Мастина. Ту је и сеоско гробље, свети запис, као и колибе становника. Кроз ово подручје протиче река Мутлавка, а на обрадивим ораницама у прошлости су пронађени керамика и камен бигар из неког старог времена. Према причи мештана, ту је некада било Манастириште, а у давно време и старо село. На том месту је и црква или црквиште посвећено Светом Јовану, а више брда, у гори, и место звано Селиште.
Са археологом праисторије, др Петром Милојевићем, научним сарадником Археолошког института у Београду, први пут смо на овом месту у нади да ће овај потез показати назнаке да је у праисторији и овде постојало какво насеље, или барем траг тих давних времена.
– Ово је један добар пример документовања археолошких налазишта, када мештани узму учешће и доведу нас на локацију где су приликом обрађивања проналазили керамичке остатке. Заправо, сада видимо да је то једно јако повољно место за насељавање. Овде се сусрећу неколико потока који су били основни предуслов за формирање било каквог насеља – каже Милојевић.
Овај стручњак истиче да је један од интересантних маркера, на које су у ранијим истраживањима мало обраћали пажњу, и близина гробаља и других сакралних места, попут цркава и записа који се врло често, у преко 60 посто случајева, налазе у близини налазишта из праисторије.
– Једноставно, то је је један пример преноса традиције неког важног места које се сачувало у потоњим становницима. Овде наилазимо на керамику коју би могли да датујемо у позно бронзано и рано гвоздено доба. Нема индикативнијих фрагмената, али се дефинитивно ради о праисторијском насељу. Увек мештани играју велику улогу у документовању налаза. Заправо то су људи који стално имају овде своје привредне активности и приликом тога често наилазе на археолошке материјалне трагове, и ово је пример једне такве праксе како долазимо до већих сазнања – каже Милојевић.
Недалеко одатле, на неколико километара, након проласка кроз Ново село је и Раденковац. Ово је планинско село, смештено на падинама Девице и око токова Ждрела, Дубоког дола, Божиног кида и Беле-Топоничке реке. Јавља се у фрагментима пописа видинског санџака из 1466. године из архива Председништва Владе Републике Турске у Истанбулу (Мешовита грађа – Историјски институт година 1973), где је постојало село Раденковце, тимара (надзорник, управитељ) Халила сина сабљара Мустафе, које је у то време имало 22 куће и 27 житеља. Налазило се у области тврђаве Сврљиг, а недалеко од села било је, по фрагментима, и селиште-црквиште звано Дол’јани.
Село Црквиште или Дол’јани налазило се у близини Раденковца, а према попису из 1483. године било је сејалиште поменутог села са локацијом и можда, на месту Раденковачког крста. Према неким изворима, постоји поток Црквиште, нешто даље од Раденковца. По историјским изворима, село Раденковац спаљено је у српско-турском рату 1876. године. Недалеко од Раденковца је и Црква Светих апостола Петра и Павла чији пут води ка кањону Беле реке.
У близини кањона налазе се и остаци неке старе грађевине, у темељима, коју мештани зову Градац. Са друге стране Раденковца, према североистоку и извору Угабар, путем преко Равништа и Девојки на Девици, долази се и до Браљине ставе и извора на коме су некада стајали остаци мале једнобродне цркве са апсидом, зиданом помоћу фино истесаних комада кречњака без повезног материјала. Данас је та црква обновљена и носи назив Света великомученица Марина – Огњена Марија.
Силаском са ових простора, путем ка Сокобањи, долазимо до подножја Мечијег врха. Према речима археолога, ово место се везује за млађе Гвоздено доба.
– На основу случајних налаза са овог локалитета, познати су нам остаци млађег гвозденог доба, односно Латена, које се може везати за насељавање ове регије пред само Римско освајање, и у многим случајевима се доводи у везу за аутохтону популацију Скордисца, заправо Келта у Југоисточној Европи. Овде смо имали један налаз коњске опреме из млађег гвозденог доба са комплетном њиховом опремом, како су изгледали, и ово је једно, могло би се рећи, градинско налазиште које је штитило неки пут који је овде пролазио у давно време – објашњава Милојевић.
Недалеко од овог места, према кругу Специјалне болнице „Озренˮ и излетишту Рипаљка, на половини пута и ливади, налази се извор Ђерзелез. Њега у својим путописима помиње и Феликс Каниц као трећи извор који су Турци раније много посећивали у току лета. То је налазиште из касног, средњег бронзаног доба, 6. века пре нове ере, познато из тридесетих година прошлог века и евидентирано од стране тадашњих сарадника Градског музеја у Нишу.
– Ради се о сличним налазима које смо евидентирали код Дебелог Цера у атару села Језера, тако да можемо причати о једном систему насељавања у том периоду или о налазишту које се померало у потрази за пашњацима или плодном земљом. Каснија истраживања су потврдила садржај, на основу керамичких фрагмената и свега осталог што је нађено. Интересантно је да је то један период у праисторији човечанства када је клима на Земљи била јако влажна, са доста падавина, како су климатолошка испитивања у средњој и западној Европи забележила и имамо пораст насеља на великим надморским висинама које очигледно у то време обилују водом и пашњацима. И једна интересантна чињеница је да најчешће срећемо, поред неких малих извора, чак и јако велика насеља. Очигледно је да је у том периоду било јако повољно за сточарење по овим крајевима. И ево, ово је једно од тих налазишта, а надамо се да ћемо их још документовати овде на самом Озрену и на Голаку, као причу која прати бронзано доба и праисторију сокобањске котлине – каже Милојевић.
Локалитет и извор Ђерзелез налази се у амфитеатралном басену Озрена, кога оивичују Мечији врх са истока, у даљини ка југоистоку Оштра Чука, ка југу Копане паре и северозападу Ковиљача, на чијем се врху налази и Татумиров град.
Мини емисију о Дебелом Церу у атару села Језера, Мечјем врху и извору Ђерзелез, можете погледати и на нашем (You tube) каналу.
