Затутњало је и чудан прасак проломио се небом. Црно камење расуло се по земљи, а стока се од страха разбежала по пољу. Узнемирени, људи су истрчали из кућа, сумњајући да након недавно окончаног рата поново бију топови непријатеља са истока. Из облака је севала светлост, у којој су неки видели човека како седи на белом коњу завијен белим велом. Некима се учинило да сведоче ерупцији вулкана.
Људи су по њивама проналазили црно камење, а неки су је чак три пута преоравали против урока. Било је и оних који су у томе видели добар знак са неба. И на неки начин и јесте био јер је Сокобања ушла у историју. Био је то пад првог регистрованог метеорита на подручју Србије, далеке 1877. године.
Панчићев долазак у Сокобању
Те давне године, у другој половини 19. века, на адресу Министарства унутрашњих дела пристигло је некакво камење пронађено у Сокобањи. Како је негде забележено, тадашњи министар није желео ни да погледа џак, већ га је проследио у Велику школу на даље испитивање.
Дознало се да се ради о великом открићу, па је случај преузео тада професор Јосиф Панчић, касније и академик и први председник Српске краљевске академије. У истраживачком тиму који је стигао у Сокобању била су још двојица великих интелектуалаца, Сима Лозанић и Љуба Клерић.
Захваљујући стручном истраживању Панчићевог тима сачуван је и историјски доказ о првом званично регистрованом метеору који је пао на подручје Србије. Панчић је записао да је метеор пао 1. октобра око два часа поподне и да је звук који је претходио паду метеора био најпре као топовски пуцањ, а затим се чуло као да неко пуца из пушке.
– Становници Бање истрчаше на тај пуцањ из кућа и угледаше над Превалцем-тако се зове пресло над Бањом, преко кога иде пут у Књажевачку-омален али густ облак, из кога су се била извила три рукавца на прилику дима, што при метању из топа излази, по томе се с више страна чула јака фрка, а најзад тутањ, као кад тешке ствари на земљу падају, а некима се учинило, као да се за те тутњаве на махове и земља затресла – написао је Јосиф Панчић у свом извештају.
Све ово потврдили су му тада и становници села Шарбановца, Блендије и Дугог Поља који су ишли на проматрање места где се метеорско камење нашло. Неки нису смели да приђу, али су осетили да је врело и да заудара на сумпор.
– И за стоку нам причаше, да се од тутњаве уплашила, те је нагла на све стране да бега. …неки вељаху да то црно камење не слути на добро; противно томе чусмо од једне старе жене, с којом смо се под Превалцем сусрели ‘да је и за пређашњих ратова са Турцима падало с неба врело камење, пак је било добро по народ српски, да ако нам’, тако заврши срчана баба, ‘и сада не буде лоше’ – пише даље у извештају.
Простор по коме се камење просуло заузимало је територију Шарбановца, Бање и Девице. На том простору нађено је више комада, а према Панчићевом запису, „само их је седам у кабинет ушло, док су остали били изгубљени за њихˮ.
Ђока преорао њиву против урока
Највећи камен пао је испод Радине шуме, на имању Ђоке Живковића. Он се толико уплашио црног камена на ораници, да је по неким казивањима три пута преорао њиву протв урока. Камен који је пао на Ђокину њиву био је тежак 38 килограма, али је приликом пада или у ископавању раздробљен. У кабинет је тако стигао са свега 22 килограма.
Други камен од око 16 килограма пронађен је на Крушини на Вукашиновом пољу, на неких два километара северозападно од Сокобање. Забележено је где је пао и трећи велики камен. Он је пронађен на око два километара од Шарбановца на њиву Милета Јевтића и тежио је скоро десет килограма.
Било је и оног мањег камења расутог по широј околини. Два комада, којима нису нашли траг и који су били величине песнице, пала су близу Блендије код Николинске реке и Дубоког Потока. Чак су и Алексинчани пронашли један који су Панчићевом тиму предали када је пошао назад за Београд.
Од неких мањих делова метеорита остао је само запис, попут оних који су пали испред куће Илије Павловића и у шљивару Ранђела Николића. Према писању, један који је био величине џака пао је на стену и распршио се у ситне комаде. У престоницу је допремљено преко 49 килограма камења, што је по некој процени већа половина метеорита.
После рата бачени у снег
Пре него што је свет закорачио у велики сукоб 1914. године, сокобањски метеорит се заједно са осталима налазио у Музеју српске земље, данас Природњачки музеј. Шта се даље догађало постоје писани трагови, заправо прича из 2016. године коју је испричао Миодраг Јовановић из Природњачког музеја. Како је казивао, са почетком Првог светског рата министар просвете Краљевине Србије издао је наредбу Петру Павловићу, управнику Музеја српске земље и његовом кустосу, да се моментално врате из Ниша, где су обављали дужност, у Београд, и да из музеја издвоје најважније предмете. Од материјала, издвојена су три камена метеорита и стара музејска архива. Спакована су два сандука, а у једном од њих био је и сокобањски метеорит.
То је у највећој тајности пренесено у Ниш, препаковано и смештено у сандук од дебелих дасака. Министарство се након тога из Ниша пребацило у Краљево, и тај сандук закопан је у дворишту краљевачког трговца Стеве Милосављевића.
Сандук са метеорским камењем светлост дана поново је угледао 2. новембра 1918. године. У ископавању су учествовали чланови комисије, Веља Марковић, Јања Јањићијевић, Максим Богавац и власник парцеле Стева Милосављевић. Интересантно да када су пронашли три камена нису били сигурни да ли су рудно или метеорско камење о чему постоји и записник.
Тако је камење непознатог порекла завршило на прозору начелника војне станице у Краљеву. Након пресељења зграде, камење се нашло у оџаку бивше канцеларије начелника. Тамо је стајало све док их Перса Теодосијевић, фамулус школе, није пронашла и незнајући о чему се ради прве регистроване метеоре у Србији бацила у снег.
Касније је војска, по наредби начелника Уроша Ковачевића, камење однела у непознатом правцу. Сокобањски метеорит је враћен, али су мерења показала да је оштећен за скоро пет килограма.
Данас у музејима широм света
Делови сокобањског и првог регистрованог метеорита у Србији данас се чувају на разним локацијама. Највећи примерак тежак око 16 килограма налази се у Природњачком музеју у Београду. Бројни делови се налазе у музејима у Лондону, Паризу, Бечу, Прагу, Сарајеву, Загребу…
Нажалост, Сокобањци немају свој примерак којим се могу похвалити. У Народној библиотеци „Стеван Сремацˮ чува се само реплика сокобањског метеорита. Донекле је разумљиво јер у време када је пао, у Сокобањи није било установа које би га адекватно сачувале. Но ни државне се не могу похвалити да су о њему баш водиле рачуна, а можда су и ратне околности одиграле своју улогу.
Ради се о метеориту типа хондрита који садржи мало гвожђа и метала. Овакви метеорити формирали су се током настанка сунчевог система, пре око 4, 5 милијарди година. Ето, колико је било потребно да пронађе свој пут, и да са севера, преко планине Ртањ и његове пирамидалне структуре, падне баш на територију Сокобање и постане први званично регистровани метеор у Србији.
Текст: Кристијан Ђорђевић; Јелена Радовановић
Насловна илустрација: Кристијан Ђорђевић
