Након пуних 35 година, колико је трајала градња, на радост свештенства и верника Парохијски дом при сокобањском храму Преображења Господњег, коначно ће бити освештан у недељу, 28. септембра. Овај историјски датум за црквену заједницу у Сокобањи биће обележен светом архијерејском литургијом, уручењем захвалница заслужнима, изложбом слика знаменитих сокобањских храмова, а сам чин освећења обавиће митрополит тимочки Господин Иларион.
Камен темељац грађевине, смештене у црквеној порти, у самом језгру Сокобање, постављен је још 1990. године. Већ наредне године темељ је завршен и освештан, али се на завршетак изградње целог здања чекало више од три деценије.
Место где се данас налази Парохисјки дом и црква Преображења Господњег, задужбина Митрополита Михаила, одувек је било средиште окупљања локалног становиштва. Некада су се овде одржавали и вашари, а занимљиво је да се на делу простора који данас заузима нови Парохијски дом некада налазио сокобањски Дом културе. Старији мештани се сећају тог здања и степеништа које је водило у његову унутрашњост.
Недалеко од цркве поносито су стајали високи борови, а биста ктитора Митрополита Михаила, била је постављена ближе улазном степеништу светиње.
Зграда Дома културе трајала је неких седамдесетак година. Подигнута је 1930, а срушена је деведесетих година. У међуратном периоду служила је као школска зграда, а у њеним просторијама била је смештена женска занатска школа. Након Другог светског рата постала је Дом културе, па су у њој мештани и гости уживали у представама и разним приредбама. У згради је једно време радила и омладинска задруга, а одржавали су се и сусрети села.
Крајем осамдесетих на том простору сниман је филм „Кост од мамутаˮ, а тадашњом зградом Дома културе и црквеном портом прошетала су се нека од најзначајнијих глумачких имена тог периода, Славко Штимац, Весна Чипчић, Данило Бата Стојковић, Иван Бекјарев и Мића Томић. Са њима су били и музичар Ђорђе Балашевић, аутор сценарија Гордан Михић и редитељ Слободан Шијан.
Иако се објекат налазио у дворишту цркве, у њему је једно време радила дискотека, а деведесетих година билијар клуб са коцкарским апаратима. По сећању мештана, почетком деведесетих година кров зграде се изненада урушио, а у наредним годинама је срушен и цео објекат.
Мање је познато да се на месту или у близини данашњег храма Преображења Господњег који је 1892. подигао тадашњи поглавар српске цркве, Сокобањац Митрополит Михаило, налазила још у турско време једна богомоља. Она се помиње у монографији Споменици Тимочке епархије 1834, као црква која је имала и свештеника. Подигнута је 1835. од камена са разрушеног Сврљишког града. Како је била слабо саграђена, за непуних двадесет година је напукла и мештани су морали да је сруше.
У приповеткама сокобањског писца Стојана В. Живадииновића (Звона, збирка Испод Озрена) помињу се и три црквена звона која су звонила у Сокобањи, а која су током 20. века претопљена у једно.
Данашња црква стара је више од 130 година и зидана је у српско-византијском стилу. Градили су је италијански мајстори, а главни пројектанти били су архитекте Светозар Ивачковић и Душан Живадиновић. Сликар иконостаса, насталог крајем 19. и почетком 20. Века, није забележен, али је оставио изузетно уметничко дело. Црква је зидана наизменичним ређањем окер жуте и црвене опеке, а данас има белу фасаду.
У поседу цркве налази се богата архива од 1835. године, али недостаје период од 1912. до 1919, који су уништили бугарски окупатори. Као драгоцен реликт чува се и јеванђеље из 1836. године, поклон кнеза Милоша. Црква је освештана априла 1892. године на Васкрс, а чину је присуствовао руски гроф Тодор Котов, који је даривао два јеванђеља и путир.
