Напуштене куће, закоровљена дворишта, срушене штале и понеки избледели оглас „Продајем имањеˮ, на који вероватно никада нико неће одговорити, то је слика која се данас може видети у многим нашим селима. Ту слику, верује се, могу да промене припаднице лепшег пола, ако се деси обрнути ток приче коју нам је испричао житељ села Сесалац, Војкан Димитријевић. Како каже, најпре су девојке одлазиле у град, а за њима и момци.
Ретки су примери да девојка из града дође у кућу младића са села, али су такве приче драгоцене и доносе радост не само ужој породици, већ и целом селу. Милена Радосављевић, родом из Књажевца, данас је сесалачка снајка која своју будућност и будућност своје породице види управо у овом сокобањском селу.
Како каже, овде су је, поред љубави према супругу, довели и љубав према природи, мир и тишина.
– Волим то што не морам да пазим да ли ће деца да изађу на пут и да ће да их ударе кола. Одрастају уз животиње, чувамо овце и зечеве, одрастају здраво. Ми смо решили да из града дођемо на село. Свима је то чудно у данашње време. И самом директору који ме је запослио
је било необично када сам му рекла да ћу да дођем из града у село чим се отвори нешто
где могу да радим. Кад нешто немаш у селу ти јириш у град – каже наша саговорница коју смо затекли испред завршеног визоторског центра и објекта где ће бити смештена мала сеоска пијаца.
Милена ће радити ту и покушати да допринесе, савременим речником речено, развоју локалне заједнице којој сада и сама припада.
По њеним речима, свекар и свекрва били су одушевљени њеном одлуком, јер такав преокрет нису очекивали.
– Овде сам већ седам година. Поносна сам на себе и трудим се да људима донесем неку топлину и ведрину, јер смо ми у Књажевцу позитивни људи. Хоћу да такву енергију пренесем овде, да мештани осете ту топлину – каже ова млада жена, некада градско дете, а данас житељка села.
Љубав према селу код јунакиње наше приче није дошла преко ноћи. Од малена је, прича, одрастала на селу, уз баке и прабаке са обе стране породице. Зато њена одлука није изненадила њене најближе, већ је добила пуну подршку.
– Знали су да ћу једног дана отићи на село и подржали су ме у томе. Поносни су на моју одлуку. Мој отац чува моју девојчицу у Књажевцу, води је у вртић, покупи је, а дечак је у селу. Пуно ми је срце што могу да школујем децу и да истовремено доприносим људима овде. Муж је, наравно, поносан, али је и он био изненађен оваквом одлуком – каже Милена, мајка шестогодишње девојчице и дечака старог 18 месеци.
У брзи о деци помажу јој свекар и свекрва, који чувају дечака док су она и супруг на послу, док о девојчици брину њени родитељи у Књажевцу. У Сесалцу нема ни предшколског ни школског образовања, а ни продавнице, што је за стотинак мештана један од већих проблема. За озбиљнију куповину морају да путују око 25 минута до Сокобање или десетак минута дуже до Књажевца.
Милена очекује да ће рад Визиторског центра и мале пијаце, на којој ће локални произвођачи продавати аутентичне производе, слатка, сокове, џемове од домаћег воћа, чувени мед и укусан домаћи сир, допринети повећању прихода попродицма, нарочито онима у којима нико није запослен у неком предузећу или установи.
Њени вршњаци у селу не верују у потпуности у успех те идеје, али се ипак надају да ће реализација овог концепта донети неку корист.
Шта нам ова прича показује? Да концепт отварања малих погона у руралним срединама, какав већ постоји у северној Италији, може да донесе резултате у успоравању, можда и заустављању, напуштања сеоских средина. Редовна зарада доноси сигурност, а додатни послови у домаћинству и пољопривреди јачају финансијску стабилност породице и чине живот квалитетнијим.
И наша саговорница, након посла, ради у башти и воћњаку, где узгаја разноврсно поврће, воће и цвеће, а није јој страно ни да вози трактор и обавља друге пољопривредне послове.
