Сесалачка река је и данас сачувала своју чистоту и бистрину, успевши да се на неки чудан начин одупре савременом човеку који у потрази за својим комфором и задовољавањем жеља, стално повећавао употребу пластике и других материјала које је бесомучно бацао у природу, не схватајући да је и сам саставни део тог истог животног простора.
Мештани овог сокобањског села успели су да очувају дргоцене изворе на реци и водопаде, али не и воденице низводно, чији се трагови постојања и данас примећују.
Наш водич и домаћин Жељко Маринковић, док боравимо поред реке, сећа се свог детињства које је добрим делом провео са својим вршњацима управо на овој реци. Можда их је она и обликовала да буду истрајни и постојани у својим пословима, да поштују природу, пружајући и њој поштовање али и користећи њено богаство у свакодневном животу. Тај спој види се и данас на Жељковом лицу док нам описује некадашњи живот на реци.
– Пре 40 година село је било баш живахно. Било је и више људи, док је сада број становника пао на неких сто. Ми као деца смо се ту купали. После тога, кад завршимо купање, ишли смо на водопад ‘Туш’ и ту се туширали. Било је весело, било је то време када су деца била на селу и ту проводила детињство – каже наш сговорник.
Место где су се тада раздрагани дечаци купали зове се Бездан и налази се ниже од водопада, код јаза једне од воденица. Данас на реци више нема те живости, а посетиоцима остаје уживање у природи, у чију смо се лепоту и сами уверили, као и прилика да чују приповедање о веселој деци којој је река много значила. Данас такве призоре углавном можемо видети само у неким старијим филмовима.
– Моји другари са којима сам се овде некада купао, отишли су негде у свет, тамо живе и раде, а кад дођу лети на одмор обично посете реку. Ипак је то било неко лепо време и радо се тога присећамо – овим речима Жељко потврђује нераскидиву везу своје генерације са сеоском реком.
Људи данас путују, купају се на морима, језерима и рекама које су боље маркетиншки позициониране, а ту негде у њиховој околини или комшилуку постоје природни бисери које занемарујемо. Са тим се слаже и наш домаћин.
– Потенцијали овог краја су велики. То је ипак природна лепота, али је неискоришћена. Ми смо прошле године покушали да то мало уредимо, али ту треба још доста уређивања, као и мало рекламе, да би то постало једна права туристичка атракција за село, поред Сесалачке пећине – прецизира Жељко.
Док се пробијамо шумском стазом од водопада према селу, застајемо код једне бране и остатака зграде у којој је очито некада била воденица. Жељко нам објашњава да је накада можда било и до десет воденица, а данас не ради ниједна. Брана је служила да би се до њих доводила вода.
Како би било лепо да је бар нека од њих сачувана. Каква би то била туристичка атракција и вредан сведок прошлости, који би значајно помогао садашњој генерацији становника у очувању и оживљавању свог села.
Воденице су само још једна прича о нашем односу према градитељском наслеђу и недостатку визионарства када је реч о вредности објеката и предмета које су користили наши преци. Неке средине би то сачувале и данас добро приходовале од таквог наслеђа, а за нас са ових простора то је само још једна пропуштена шанса која нам је била на дохват руке.
