Међународни празник рада којим припадници и симпатизери радничког покрета исказују солидарност радништва, обележава се као сећање на достигнућа, борбу и жртве радничког покрета, који је изборио већа радна права. Проглашен је Међународним празником у намери да се обележи сећање на демонстрације радничког покрета 1886. године, одржаних у Сједињеним Америчким државама, у Чикагу. Један је од најраспрострањенијих празника на читавој планети Земљи и слави се у већини земаља света.
Индустријска револуција у 19. веку немилосрдно је искоришћавала човека. Власници и послодавци давали су мале дневнице за дневни рад од 12 до 18 часова. Експлоатација и унижавање достојанства радника, као и искоришћавање дечије радне снаге и живот на ивици егзистенције, резултирало је низом штрајкова у којима су се захтевали часни услови рада и живота. Врхунац радничких негодовања догодио се у Чикагу, маја 1886, када је на улице изашла маса од око 40.000 припадника радничког покрета и истакла своје захтеве симболизоване кроз три осмице: 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног образовања. То је изазвало отпор полицијских снага и жестоке сукобе.
Исте године, 1. Мај је изабран за Међународни дан радника у знак сећања на аферу Хејмаркет, када је на радничким демонстрацијама на тргу у Чикагу експлодирала бомба. Формално је признат на другом конгресу Интернационале у Паризу 1891. године, а наредних година током првомајских скупова долазило је до нереда на улицама.
Много деценија и догађаја је прошло у борби за људска права да би радници и раднице, деловањем својих синдиката, успели да се изборе за нешто већа права у споразумима са послодавцима и уз посредовање државних институција. Историјски догађаји и Бољшевичка револуција поставља 1. мај као државни празник у СССР-у да би у годинама био прихваћен и у другим једнопартијским режимима. Дан губи своје изворно значење и изворну сврху, покрет постаје заштићен само декларативно, док је реалност у бољитку бирократске елите. Након пада једнопартијских режима Први мај добија нову афирмацију као дан борбе за радна и људска права.
Обележавање Првог маја остало је и данас у 21. веку. Обележаве се и кроз различите видове демонстрација и акција као дан борбе за основна људска права радника и радница, и као дан борбе на живот достојан човека. Као међународни празник, који укључује и два слободна дана, на простору Балкана везује се за прославу у природи, пикнике, роштиљање на отворенем простору и путовања.
На појединим местима и даље остају натписи, сведочанство обележавања Првог маја кроз историју, а један до њих је на згради некадашње Кантине на Врелу, касније Ловачког дома у Сокобањи:
– На овом месту комунисти и други напредни људи овога краја о Првоме мају су се састали да у низу акција које су предузимали у борби притиву ненародног режима капиталистичке Југославије и окупатора, у слободној природи манифестују веру у бољу сутрашњицу и договоре се о даљим конкретним акцијама.
1. маја 1959. године Општински одбор ССРН Сокобања
Иако данас 1. мај обележавамо на другачији начин, као празник коме се и даље радујемо, због нерадних дана, историјска чињеница и борба за људска права прелазе полако у легенду, те је и даље потребно указивати на важност овог дана и његово значење. Такво указивање иде и у прилог овим речима, које поткрепљују мудрост да је историја учитељица живота:
– Слобода је у сваком случају ствар отвореног ума и достојанственог живота. Бити потпуно слободан је заправо достигнуће.
