Деценијама је као историјска чињеница прихватано да је Грета Минх, након самоубиства супруга Јулијуса, индустријалца и власника рудник на Ртњу, у његову част подигла капелу на врху Шиљак. Ова верзија нашла је своје место у бројним историјским, туристичким и публицистичким издањима.
Међутим, ако завиримо у стару штампу, долазимо до неких нових открића.
Према усменом предању и бројним интернет објавама, капелу Светог Ђорђа подигла је Грета Минх 1932. године. Иако је ова прича врло вероватна, недостају директни архивски докази који би је у потпуности потврдили. Она се ослања на усмено предање, контекст породичне историје, архитектонске карактеристике и накнадне интерпретације. У себи има све елементе легенде: љубав, тугу, споменик на врху мистичне планине. Вероватно је због тога и омиљена у популарним представама о Ртњу.
Ипак, предратна штампа пружа другачији податак. Београдски лист „Правдаˮ је крајем честдесетих година прошлог века, писао да је цркву и капелу на врху Ртња за живота подигао сам Јулијус. Свакако и овај податак, који неспорно баца ново светло на историјат капеле, треба узети са резервом, јер није потврђен у другим изворима.
У извештају из Параћина од 23. октобра 1938. године, „Правдаˮ је писала да су након Јулијусове смрти, вођење рудника преузела његова браћа Адолф и Александар, са пословном канцеларијом у Београду. Наведено је и да се његова супруга стално налазила у руднику, где је активно радила на збрињавању деце рудара и намештеника. Отвара за њих школе, забавишта и летовалишта.
Новине констатују и да је приступ капели, пошто је на висини од 1.600 метара и стрмој и каменитој планини, врло тежак и дугачак. Зидање капеле је коштало неколико стотина хиљада динара, јер се вода доносила на магарцима и плаћала по два динара за литар. Тако је било и са осталим материјалом.
Новинар „Правдеˮ, који се потписао иницијалима М. В, писао је и о подизању дома за туристе на планини где су и у то време скоро целе године долазили туристи да се одмарају. Истакао је и бригу рудника за своје раднике и рударе, јер су браћа Минх подигла Соколски дом, тон биоскоп, хигијенску школу, кантину за нежењено особље, магацин за снабдевање особља намирницама, радионицу за прераду меса, пекарицу, фабрику леда и соде, и тако даље.
Интересантно је то да је „Правдаˮ и 1937. године писала о породици Минх и капели на Ртњу. Њен новинар И. Б. у извештају из Мирова, од 18. септембра 1937. године, под насловом „На врху планине Ртањ налази се капела, коју је подигао покојни Јулије Минх”, такође, наглашава да је капела подигнута још за његовог живота. У том тексту стоји да су још 1900. године три брата, Јулијус, Адолф и Александар Минх, као власници једне текстилне фабрике у Параћину, претрпели велику штету од пожара, који им је уништио фабрику „на оном месту где се сада налази фабрика стакла”. Они, су као истраживачи, онда пронашли камени угаљ у атару мировачке општине, где су своје предузеће проширили, тако да су давали педесетак вагона брикета и угља, а запошљавали око 900 рудара и службеника. Најстарији брат Јулијус, који је умро, био је побожан и као успомену подигао је капелу на самом врху планине.
Као што треба бити опрезан када су у питању написи где се митови и стварност често преплићу у жељи да прича буде што занимљивија и емоционално јача, тако треба имати и резерве према новинским написима из предратних година. Упитно је колико су аутори, новинари били упознати са свим детаљима око градње капеле и које су изворе користили приликом писања текста. То је само још једна потврда да неко од историчара треба изворно да обради ову тему како би дошли до података који су неспорни. То грађевина на врху Ртња и њени градитељи заслужују, а она сама као вредно културно наслеђе и обнову.
