Во на ражњу одувек је био симбол великих славља и народних окупљања. Где се окреће ражањ, ту се окупља свет. Тако је било и у Сокобањи, где су грађани последњих година у више наврата имали прилику да се госте печеним волом припреманим за велике свечаности.
Све те волове, и поводом дочека Нове године и освештања парохијског дома у Сокобањи, пекао је Душан Ханс Бранковић из Крњева код Смедеревске Паланке. Са поносом истиче да је до сада испекао око две хиљаде волова, што је добар повод да са њим разговарамо о овом занату.
Печење вола није нимало једноставан посао, објашњава нам Душан на почетку разговора, док седимо под крошњом тек процеветале зове испред бањске школе. Како каже, то је право мајсторство, а из његове приче се види да је за овај посао потребно много труда, стрпљења, али и љубави.
– Кренуо сам 1992. године да печем бикове. После се посао ширио, па сам тако стигао до тога да сам испекао преко две хиљаде комада. Почели смо нас двојица, мало по мало, а кад једном заволиш овај посао, онда не можеш да станеш. Стално те вуче – прича Душан са много жара, док док проводи дане на рехабилитацији у Сокобањи.
Са помало сете присећа се времена када се ражањ много више окретао. У „срећнија временаˮ, како каже, годишње се пекло од 25 до чак 70 или 80 бикова годишње. Мада, додаје, да и данас има посла.
Најбоље је, објашњава, да бик буде тежак између 500 и 700 килограма, док је највећи који је испекао имао чак 1.400 килограма. Открива нам и понеку тајну овог заната, мада наглашава да је, поред искуства, најважније волети посао који радиш.
– Пече се од десет до дванаест сати. Све зависи од величине, времена и ћумура. Ако ветар дува, онда се време печења мало продужи. Бик је прави специјалитет. Први слој меса је мекан и сочан, може одмах да се једе, а што се иде дубље, месо је сувље. Зато смо ми направили мочу испод бика, у коју се потапа месо и онда је све први слој. То је што се тиче меса, права посластица.
Душан је вола пекао и поводом отварања Аква парка у Сокобањи пре неких петнаестак година, а како каже, посао га је водио широм региона, од Салцбурга до Струмице.
– Радио сам свуда по околини, од Алексинца, Ниша и Нишке Бање, до Лесковца, Пирота, Власотинца и Врања. Ишао сам по Македонији, Тетову, Црној Гори, Босни, Румунији.
У Сокобањи је овог пута на рехабилитацији у Специјалној болници, а за борвак у бањи има само речи хвале.
– Лепо се осећам овде, у вашњм крају. Све похвале, од смештаја, па храна до третмана према гостима. Ја се увек осећам младо, а кад дођем овако у природу, онда је још лепше.
