Полагањем цвећа на спомен-бисту револуционара Алексе Маркишића у Централном градском парку, обележена је 81. годишњица погибије овог партизана. Венце су положили представници Општинског и републичког одбора СУБНОР-а, ОРВС Сокобања, сокобањске локалне самоуправе и Социјалистичка партија Србије.
Обраћајући се присутнима Славољуб Јовановић, председник Општинског одбора СУБНОР-а, напоменуо је значај и улогу Маркишића и његове саборце у борби за слободу.
– У Озрену оформило се језгро, антифашистичко, као једна клица слободарства и боље сутрашњице, предвођена Алексом Маркишићем, који је пре осамдесет и једну годину погинуо. И Рајко Вићентијевић и Димиртије Драгојевић и многи силни су део тога и не смемо да их заборавимо. Ако бисмо их заборавили, значи да нема ни нас – каже Јовановић.
Потпредседник СУБНОР-а Србије, академик, пуковник, професор Жељко Видаков Зиројевић, каже да обележава погибију легенде овога краја, легенде нашег народа Алексе Маркишића Павла, Рајка Вићентијевића, али исто тако и свих слободара који су положили живот за нашу отаџбину.
– Сетити се данас Алексе Маркишића, сетити се седамнаестог фебруара четрдесет друге године када су домаћи издајници њих двадесетоструко јачих, већих, сматрали да ће убиством Алексе Маркишића, Рајка Вићентијевића, угушити отпор овог народа, преварили су се. Алекса Маркишић живи у свакој пори нашег трајања, нашег бића, Алекса Маркишић живи у свакој стени Озрена. Алекса Маркишић живи у духу срца и слободарства српскога народа – рекао је овај представник републичке организације бораца.
На Википедији стоји да је Алекса Маркишић рођен 1908. године у селу Обзовици, код Цетиња, у породици царинског службеника. Због лоших материјалних услова, продица му се 1920. одселила у Сокобању. Алекса је 1922. завршио основну школу у Сокобањи, а гимназију у Алексинцу 1928. године. После гимназије се уписао на Правни факултет у Београду 1930., као ванредни студент.
Од 1930. је био дописник неколико новинских гласила, попут београдске „Правде”, „Политике”, уредник „Сокобањских новости”, дописник сарајевске новинске агенције „Авала”, радник у редакцији „Политике” и остало.
Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1935. године. На Правном факултету је дипломирао 1939. и затим примљен на стаж у срески суд у Сокобањи. Капитулација Југославије 1941. затекла га је у Боки которској. После тога се вратио у Сокобању.
Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Дана 3. августа је са групом другова постао борац Озренског партизанског одреда. Био је први политички комесар одреда. Крајем септембра 1941. враћен је на сокобањски терен у својству секретара Среског комитета КПЈ за бањски срез.
Приликом ликвидације једног провокатора у Сокобањи, Алекса и Рајко Вићентијевић су били издани, након чега су их опколили Недићевци и жандарми. Након 12-часовне борбе, жандарми су потпалили кућу у којој су се утврдили. Њих двојица су извршили пробој, при чему је Рајко погинуо. Алекса је одмакао, али је био рањен у кичму. Последњим метком је извршио самоубиство да не би жив пао непријатељу у руке.
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја. У Сокобањи му је подигнута спомен-биста.
