Љубиша Бачић био је човек широке руке, један од ретких који се улицама послератног Београда возио ламбретом, изазивајући пажњу на сваком кораку. Овакво сећање на чувеног сокобањског глумца сачувао је његов млађи колега, глумац Милан Михаиловић Цаци. Иако је разлика међу њима била скоро тридесет година, њихово пријатељство трајало је до Бачићевих последњих дана.
– Прво сам га знао из прича мога оца. Онда је Баја, као млад глумац долазио у моју улицу на ламбрети, једној од ретких у тадашњем Београду. Некада је мене и мог брата умео да стави на ту веспу и одвезе две улице до школе. Нама је то био провод – присећа се овај београдски глумац.
Право, озбиљно пријатељство започело је баш у позоришту, када је Цаци добио прву значајну улогу у представи „Пурпурно острвоˮ по тексту Булгакова, заменивши колегу Бору Стјепановића који је био на одслужњу војног рока.
– И некако смо се осетили. Био је старији од мене 27 година, али то није сметало. Заиста ми је био диван друг. Водио сам га и код лекара. Обилазили смо и један дом стараца у који је размишљао да се пресели, да видимо како изгледа, шта све има тамо, да ли му одговара. Чак смо смо и у бифеу дома попили коју више, али све је то било људски, наивно – наставља глумац.
Љубиша Бачић био је брижан. Цаци се присећа да је увек питао за његовог оца, коме је једном приликом послао инструмент који је овај одлично свирао.
– Једном ми је поклонио пиколу. Зашто? Зато што је мој отац свирао усну хармонику и био члан ‘Триа Бис’, који је наступао чак и на Коларцу. Баја једивно свирао пиколу и једном је рекао: ‘Однеси Банету’. То је био мој отац. Тако је та хармоника дошла и до мене и тако се некако круг затворио – прича глумац, додајући да данас, на својим књижевним вечерима увек понесе и усну хармонику, поклон Љубише Бачића.
Михаиловић се присећа и анегдоте када је Бачић поклонио хорму глумици Марини Кољубајевој.
– Били смо једном код њега, нас неколико млађих и покојна Марина Кољубајевна. Угледала је хорну на зиду и рекла: ‘Јао, права хорна’. Он је скинуо са зида и рекао: ‘Ево, поклањам ти’. И Марина је отишла кући са хорном – сећа се Цаци.
Бачић је често, каже он, причао о својој родној Сокобањи. Цаци је имао прилику да упозна и његову мајку, као и др Рајка Хаџипавловића, Сокобањца чија је уметничка заоставштина завршила у музеју у Зајечару.
– Његова мајка је долазила у кућу где је становала моја ташта, баш на спрат. Ту је био диван господин, Сокобањац др Хаџипавловић, који није имао деце. У музеју у Зајечару видео сам слику из његовог стана, портрет једне госпође. Он је све то завештао Зајечарском музеју – каже глумац.
Иако се дружио са Сокобањцима, Милан Михаиловић Цаци признаје да је тек овог лета први пут закорачио у варош подно Озрена, где је поводом Дана општине у организацији Културног центра одржан омаж у част Љубише Бачића.
– Заиста сам врло срећан што сам дошао јер сам се увек питао: ‘Боже, па како ме пут не нанесе у Сокобању?’ Где све нисам био на кугли земаљској, а ево 20. јуна 2025. године први пут у лепој Сокобањи – каже 76-годишњи глумац.
Милан Михајловић Цаци подсетио је присутне присутне и на Бачићеве шале и анегдоте из позоришта.
– Долази глумац Љубиша Бачић од лекара, носи гомилу резултата и снимака и одушевљено, с врата, обраћа се целом бифеу Атељеа 212:– Људи, немам рак! Гледа га Зоран Радмиловић намћорасто и каже: – Шта кажеш, немаш рак. Па, ти и не можеш да га имаш. Ти си човек епизодиста. Ти можеш да имаш, евентуално, шуљеве, шугу или магарећи кашаљ, а рак, рак је за прваке! Све то Радмиловић изговори врло озбиљно, а онда развуче усне и бркове у осмех – подсетио је Цаци.
Посебно је говорио о Бачићевој аутобиографији, коју је написао у препознатљивом тону, духовитом и искреном. Књига „Мој животе, мало ли те имаˮ, коју је приредио Феликс Пашић, објављена је након Бачићеве смрти.
У њој Баја бележи да је рођен децембра 1922. године у Сокобањи, али да је поп Мика, који је волео да попије, под гасом уписао погрешан датум, 30. децембар. Његова мајка тврдила је да је рођен 24. децембра.
Записао је да су га партизани хапсили јер је на приредби АФЖ-а певао љубавне оперске арије. Задржан је у затвору за нишко подручје где је сваке ноћи неко од затвореника стрељан, а он је на срећу добио три месеца присилног рада. У аутобиографији пише и да је морао да напусти студије архитектуре у Београду јер је морао од нечега да се издржава. Тако је почео да ради као новинар Радио Београда.
Из Радио Београда прешао је у позориште на Теразијама, где је започео глумачку каријеру. Променио је неколико позоришта Хумористичко, Београдско драмско и Атеље 212, одакле је отишао у пензију. Позајмљивао је гласове познатим цртаним јунацима, учествовао у бројним телевизијским и дечијим емисијама и остварио низ епизодних улога на филму и телевизији.
Према неким причама био је заљубљен у глумицу Милену Дравић којој је, наводно, посветио песму „А ја без тебеˮ коју је отпевала певачица Викторија. Ипак најпознатији текст који је остаје онај за песму „Бољи животˮ, нераскидиви симбол истоимене култне серије и времена у којем је настала.
