Мерак, мерак, мерак имам, да се овде науживам, Сокобања, Сокоград, дођеш стар одеш млад – певала је далеке 1985. певачица Снежана Берић, познатија као Екстра Нена. Овај хит из осамдесетих, који су неки прозвали и народњачком химном Сокобање написао је Зоран Милојевић, тада већ афирмисани текстописац чије су песме певали многи познати певачи од Тозовца, преко Вере Ивковић, до Биљане Јевтић, која је делић једне Милојевићеве песме певала и у култном филму „Давитељ против давитеља”.

Телевизијска публика препознаје га као једног од „рокера с Мораву” и Јаблана из ББ шоуа, Бизетићеве популарне хумористичне емисије из деведесетих година. Љубитељи историје и писане речи, препознају га као аутора чак 18 романа о Србији, посебно о Косову и Метохији.
Волео сам шетњу бањским улицама
Песма коју је осамдесетих година Милојевић написао о Сокобањи у народњачко рухо преоденуо је композитор Данило Живковић са којим је често сарађивао, а њихова песма „Пукни срце” у извођењу Томе Ђорђевића победила је на Сокобањском фестивалу 1978. године.
Овај уиграни тандем, седам година касније снима „Сокобању” која врло брзо постаје хит, а певачица Екстра Нена добија епитет естрадне звезде. Песма се често могла чути и у емисијама Милована Илића Минимакса, који је њоме био одушевљен. „Био је то класичан хит”, присећа се Милојевић.

Иако је сарађивао са многим естрадним личностима, песму о Сокобањи решио је да повери једној до тада неафирмисаној београдској певачици коју је случајно чуо у једном ресторану.
– Прослављао сам тада рођење сина, 13. јануара 1985. године. Славили смо по Београду и ‘банули’ смо у ресторан ‘Ташмајдан’. Тамо је певао ансамбл Екстра Нена и слаткиш од певачице. Мени сине да имам стихове, позовем је за сто и сутрадан јој Данило Живковић и ја дамо песме. Била је одушевљена, певала је песму пуним срцем! – сећа се наш саговорник.

Објашњава и откуд Сокобања у његовој песми с обзиром да је рођен у Косовској Митровици, а школовао се и наставио да живи у Београду. Инспирацију је, каже, добио још као дечак шетајући улицама Сокобање, где је долазио са родитељима.
– Песму сам доживео са 15 година, шетајући бањом! Волео сам да шетам њеним улицама, а волео и да слушам песме у кафани и да гледам веселе људе – каже Милојевић додајући у шали да је хтео да буде озбиљнији од Нушића па је реч „матор” у својој песми заменио речју „стар”.
Потомак Дражиног блиског саборца
Вероватно није случајно што је породица Милојевић лета проводила баш у лепотици подно Озрена, мада наш саговорник каже да су обилази и друге бање у Србији. Сокобања је по нечему била посебна, а то је да се налазила у близини алексиначког села Доњег Крупца, родног места његовог оца.
Милојевићев отац, иначе професор историје, географије и латинског језика, био је син среског начелника у Алексинцу, а његова рођена тетка супруга чувеног проте Стевана Димитријевића, Алексинчанина који је основао Богословски факултет у Београду, сачувао Хиландар и духовне мудрости као професор преносио петорици српских патријараха.

Иако га чешће препознају као текстописца народњачких хитова, међу којима су „Хајдемо негде вечерас”, „Стамболка”, „Цицамаца”, „Проведимо ноћ заједно” „Механџи, мори, механџи”, „Волим, волим”, из пера Зорана Милојевића проистекло је и 18 романа.
Један од њих је и „Муке по Чичи” о лику Драже Михаиловића и времену у коме је деловао као командант Југословенске војске у отаџбини. Написао је као завет свом оцу, Дражином саборцу и блиском пријатељу, на основу његових сећања, а предговор за ово дело потписује академик Матија Бећковић.
Иако се озбиљно посветио књижевном стваралаштву, дух веселог шаљивџије којег памтимо из деведесетих време није нарушило. Каже нам да би поново волео да дође у Сокобању у којој је био пре више од 25 година. Сада је то, додаје, теже јер због дијабетеса хода на протезама. Овај разговор завршава поруком „Драги моји Сокобањци, будите једни уз друге, а ја… још увек… мерак, мерак, мерак имам”.