„Draga Radojka, 12. 7. primio sam tvoje pismo od 2. 7. Iz pisma vidim šta je sve Danica propatila, ali daće Bog da od toga više ne bude posledica. Raduje me Duda vrlo lepo izgleda. Nije rđavo ako možeš tu u Banju da je zaposliš. Dana bi mogla da je sprema za privatno polaganje. Ja sam u prošlom ratu bio već u zarobljeništvu. Vidim da se Smilja uželela da me vidi. Koliko bi se ja radovao da mogu samo da vas vidim, pa makar opet bio udaljen od vas; ali daće Bog da ovome dođe uskoro kraj, pa da produžimo bezbrižan život, jer od rata ništa ne očekujemo da dobijemoˮ.
Ovako je Sokobanjac Tihomir Nikodijević, učitelj i školski nadzornik iz Sokobanje, pisao supruzi iz nemačkog logora Osnabrika ratne 1942. godine. Sačuvana pisma njegov unuk Vladimir Anđelković iz Beograda, profesor Pravnog fakulteta u penziji, pretočio je u knjigu „Pisma iz logora Osnabrikˮ koja je sinoć u prostorijama Narodne biblioteke „Stevan Sremacˮ promovisana pred sokobanjskom publikom.
Knjiga započinje šestim aprilom 1941. godine i početkom rata sa Nemačkom. Nakon kapitulacije 17. aprila i kratkotrajnog otpora, zarobljeni oficiri su, pod pretnjom smrtne kazne, internirani u logore širom Nemačke. Među njima je bio i Sokobanjac Tihomir Nikodijević, sin protojereja-stavrofora Todora, po kome je u davna vremena jedan drveni most u Banji nazvan „Pop Tošina ćuprijaˮ. Pored rada u školi, Tihomir je bio i društveno politički radnik, jedan od osnivača Fudbalskog kluba Ozren, pozorišta i banjske Pleh muzike i vođa lokalnog Sokolskog pokreta. U arhivi Nikodijevića sačuvano je 57 pisama upućenih supruzi Radojki, deci Dunji, Milevi, Danici i Smilji, a pored porodične korespodencije, javljaju se i imena nekadašnjih građana Sokobanje i starih banjskih porodica.
– Ta pisma su postojala u porodici i oduvek sam znao za njih. Ona su bila teško čitljiva, polovina pisama na nemačkom, polovina na srpskom, latinicom. Ono što sam pročitao na srpskom učinilo mi se zanimljivim, ali je vreme prolazilo i tek sam pre nekoliko godina preveo sva pisma sa nemačkog na srpski, poređao i uvideo da je to jedna zanimljiva proza, o jednoj epohi koja je trajala četiri godine, o stradanju ljudi u nemačkom logoru i životu ljudi u Sokobanji – kaže nam na početku razgovora Tihomirov unuk Vladimir.
O samom logoru pisano je vrlo malo jer je postojala nemačka cenzura, a ono što im je bilo sumnjivo precrtavali su crnim flomasterom. Ipak neke rečenice otkrivaju kakav je bio život logoraša, poput one u kojoj Tihomir od supruge traži da mu pošalje „jednu viljušku za jeloˮ.
– Ono što je meni najzanimljivije, to je što je ispisano iz nekih digresija. Iz nekih asocijacija, usputnih komentara i nekih dvosmislenih rečenica može da se vidi život ljudi u Sokobanji. Život Sokobanjaca u vreme okupacije. Svi usponi, padovi, sve teškoće, nade i sve krize koje je prolazila Sokobanja mogu da se vide kristalno jasno u ovim pismima – navodi naš sagovornik.
Porodica Nikodijević je jedna od starijih u Sokobanji. Bila je među prvih pet koje su naselile Banju po oslobođenju od Turaka 1833. godine. Prvi Nikodijevići, Lazar i Magdalena, roditelji popa Toše u Banju pod Ozrenom doselili su se tridesetih, četrdesetih godina 19. veka.
– Pop Toša je imao četvoro dece, dva sina i dve ćerke. Jedan sin je Tihomir, drugi sin Čeda, advokat sokobanjski, kćerke su bile udate u Beogradu. U logoru su bili od četvoročlane porodice, dvoje muških, deda i njegov rođeni brat i od njegove sestre muž, znači od četvoro njih troje je završilo u logoru. To je obim represije nad Srbima u toku Drugog svetskog rata – prenosi nam Vladimir svoja zapažanja.
Tihomir je preživeo strahote Osanbrika i živeo je do 1962. godine. Nažalost, njegovih potomaka u Sokobanji danas nema, a ulica Kneza Arsena prekoputa pijace gde je bila porodična kuća Nikodijevića više ne postoji.
– Porodica je prestala 1970. kada je je umrla baka (Radojka prim. aut). Pošto je ženska linija, ugasila se. Krsnu slavu Vrtoloma ili Varnava poklonili smo crkvi i veliko srebrno kandilo. Ono je do skoro stajalo iznad pevnice, a kada se bude uradila neka restauracija, stajaće u muzeju i to je sve što je od porodice Nikodijević ostalo. Imovine više nemamo, ostalo je veliko grobno mesto i veliki spomenik gde su sahranjeni deda, baba, pradeda… – kaže nam Vladimir koji je i objavom pisama svog dede u knjizi sačuvao ovu porodicu od zaborava.
U prikupljanju podataka za knjigu, Vladimiru su pomogli prijatelji iz Sokobanje doktorka Biljana Milićević i Jovan Radoman, koji je završio Elektronski fakultet, a podršku je pružila i Narodna biblioteka. Na promociji knjige Pisma iz Osnabrika Radoman je najavio i mogućnost formiranja udruženja Sokobanjaca čiji bi cilj bio da se sačuva za sada nepisana istorija.
– Čitajući knjigu i razgovarajući sa ljudima iz Sokobanje preko kojih smo pokušavali da prepoznamo ljude čija se imena pominju u knjizi, shvatio sam koliko je ta prošlost u stvari prisutna u nekim sećanjima, pamćenjima. Ljudi mi kažu da imaju dokumenta o svojima koji su bili u logorima, a to nigde nije objavljeno. Imate jedan ledeni breg, on je prepun informacija o nekadašnjim dešavanjima, ali ako dođe u toplo more istopiće se i ništa neće da ostane. Moramo da taj ledeni breg zadržimo u hladnim vodama, a to znači moramo da dokumentujemo sve autentične priče, sva pisma da prekucamo, sve razgovore da snimimo, sve stare fotografije da izvučemo, i u tom smislu je izašla ideja, da napravimo jedno udruženje koje bi se možda zvalo potomci logoraša sokobanjskog kraja – prenosi nam svoju ideju.
U pismima iz logora Osnabrik, javljaju se i imena brojnih komšija, prijatelja i poznanika iz Sokobanje: David i Sara, Boško, Mića, Anđa Žikina, Čolak, Tisa, Zavišić, Ljubenović, prija Daca, Štrba, Šiško, Tojaga, kao i mnoga druga imena nekadašnjih žitelja Banje pod pet planina, kojih su se priseteli i prisutni na ovoj veoma posećenoj promociji. Neki i dalje čuvaju slična pisma od svojih predaka kao što je i porodica lekara koja je Sokobanji poznata pod imenom Dživdžan.
Nacistički logor Osnabrik ili službeno „Oflag VI Cˮ nalazio se u gradu Osnabrik u Nemačkoj, u saveznoj državi Donja Saksonija. U logoru su tokom Drugog svetskog rata bili internirani i zatvoreni, pored oficira Jugoslovenske kraljevske vojske, srpski intelektualci, pripadnici rezervnog sastava vojske. Prema podacima iz NOB-a, u nemačkim logorima iz Sokobanje i njenih sela bilo je preko 200 ljudi.
Tekst: Kristijan Đorđević; Jelena Radovanović
Foto: Kristijan Đorđević
