Узбудљива ловачка прича, која се одиграла недалеко од Сесалачке пећине, вероватно ће се препричавати и по завршетку ловне сезоне. Ловци су рано изјутра кренули да лове дивљег вепра чије су трагове пронашли у шуми, а онда су им ненадано вукови напали керове. Дугогодишњи ловац Горан Симоновић из Ловачке секције „Сесалацˮ остао је без свог кера, али су на крају ловци успели да убију и једног од вукова.
– Ми смо чули да кер лаје, не само мој, била су ту још два, три, онда смо чули да цвили и ту је био крај. Најближи том вуку је био наш друг, ловац Никола Миловановић и он је први у том правцу отрчао и видео да вук дави кера и одстрелио тог једног вука, док је други вук побегао. И ми смо одмах пристигли тамо, али било је касно. Страдали су и вук и кер – каже нам овај ловац који се и поред плена из шуме вратио незадовољан јер је изгубио свог помагача у лову и пријатеља.
Каже да пас није имао шансе поред вука који је поприлично јак и са огромним зубима. Нису помогле чак ни заштите које су ставили керовима.
– Кер је за њега ништа, без обзира што је имао око врата огрлицу од метала да га, кобајаги, заштити. Међутим, вук га је одмах заклао, распорио и кер је настрадао. Други један кер, исто мој, задобио је повреде по глави, али се некако спасао и побегао – препричава Симоновић, који се ловом бави скоро четрдесет година.
Одвајкада је по селима вук био страх и трепет. Сада се, каже овај ловац, ситуација променила. Стоке је све мање, па вук ретко силази, а и када сиђе не може баш да учини неку штету. Сада напада срнећу дивљач, а задаје главобољу и ловцима јер дави ловачке керове.
– Срнећу дивљач је уништио, наневши штету ловиштима и ловачким друштвима која од тог ловног туризма имају користи. Сада нам ствара проблеме јер дави ловачке керове. Скоро сваке недеље неком ловцу поједу кера. И одстрелио се понеки вук, јер је опасна дивљач, мада је са друге стране и добар јер чисти природу од других животиња које тамо настрадају, али је уједно и штетан за нас. И зато је трајно дозвољен одстрел, значи у току целе године – објашњава овај искусни ловац.
Раније су се о вуковима испредале разне приче, од којих су неке и данас остале у народу. Прича се да вук током зиме када нема хране у планини, пошаље женку вучицу која је у терању да намами чопор паса у планину и да тако опстају. Наш саговорник каже да, колико зна, то до сада није забележено, а додаје да иако постоји велики страх мало је примера да је вук напао човека. Последњи случај, по његовом сазнању, забележен је пре седамдесетак година.
– Прадеда ми је причао да је половином прошлог века, педесетих, шездесетих година, само једна бесна вучица напала једног човека у нашој околини. Иначе вукови беже од људи. У села се теже приближавају. Шакали су присутни по селу, између кућа такорећи, а вукови можда баш на неку много гладну зиму. То се није десило нигде да се виде негде у селу међу кућама. Обично бораве високо у планини – прича нам овај ловац из Ловачке секције „Сесалацˮ која тренутно броји петнаестак ловаца.
Текст: К. Ђ; Ј. Р.
