Своје животне успоне и падове млади Ђорђе Митровић из Прокупља записао је у књизи „Дрвене лутке”, насловивши је по народском изразу за његову болест, најтежу урођену аномалију локомоторног апарата. Своје књижевно дело млади Прокупчанин протеклог петка представио је и публици у сокобањској Народној библиотеци „Стеван Сремац” где је говорио о својој животној борби са циљем да друге охрабри и да их мотивише.
Оболеле од артрогрипозе називају дрвеним луткама, али овај млади човек по емоцијама то никако није. Како каже, за своју болест никада није покушавао да нађе кривца, већ је учио како да живи са њом и како да превазиђе препреке које му је наметнула. Инвалидност од њега није направила лошег човека, већ неког ко је пун љубави за своју породицу, али и друге људе, што потврђује и његова хуманост.
– Помажем деци оболелој од разних болести тако што скупљам новац на улици. Поносни сам члан Академије младих лидера особа са инвалидитетом која окупља НОИС уз помоћ Министарства за рад запошљавање, борачка и социјална питања. Члан сам Удружења ‘Волимо Јастребац’. То је удружење које се бави активизмом за природу. Делимо пакетиће деци из руралних подручја подно Јастрепца за славу Светог Саве и тако деци улепшамо њихову школску славу дељењем пакетића. Ова моја књига јесте једно велико хуманитарно дело јер сам део средстава одвојио и уручио Институту за мајку и дете. Купили смо разне апарате. Писањем књиге сам желео да помогнем људима који ће читати књигу, али сам средствима помогао и здравственој установи Институту за мајку и дете – наводи Ђорђе.
Његов оптимизам и ведра природа допринели су и да га друштво лако прихвати и да не осети терет дискриминације.
– Данас је доста дискриминације особа са инвалидитетом. Велики ми је био подстрек да то напишем у својој књизи, како ме је друштво прихватило и како ми је дало ветар у леђа да будем као и сви остали – истиче наш саговорник.
Он додаје да је потрага за издавачком кућом која ће објавити његову књигу била права борба, али је на његову велику радост захваљујући фондацији „Хумана срца” угледала светлост дана.
– Потрага за издавачем је трајала шест месеци, нико није желео да прихвати моје књижевно дело, али је издавачка кућа ‘Рио Магнус’ уз подршку фондације ‘Хумана срца’ прихватила мој рукопис. Било је доста корекција, али смо успели заједничким снагама – каже Ђорђе, који наводи да му је велика жеља била и да књигу представи у најлепшој српској бањи што је и реализовао захваљујући руководству библиотеке „Стеван Сремац”.
Овај млади, храбри момак наставља да промовише своју књигу како би био подстрек што већем броју људи, посебно онима који имају сличну борбу. Тренутно је незапослен, а како каже највише би га радовало када би успео да нађе посао који укључује рад са особама са инвалидитетом.
Текст: Кристијан Ђорђевић; Јелена Радовановић
Фото: Кристијан Ђорђевић
