Велики таленат сокобањске младе песникиње Богдане Петровић, ученице трећег разреда гимназије Средње школе „Бранислав Нушићˮ препознат је и изван граница наше земље. Да у својим младим годинама већ ствара озбиљне песме показује то што се њена поезија нашла у финалу „Бањалучког пјесмобојаˮ, фестивала који окупља ученике из целе бивше Југославије. На овај успех поносни су и у Богданиној школи, што истиче и директорка установе Ана Милићевић.
– Добили смо као школа позив из Бањалуке који је прослеђен наставницима, у овом случају српског језика и једна наставница је препознала Богданин таленат, мада сви знамо да је Богдана већ дуги низ година и аутор песама и имали смо и прилику да на дан школе чујемо једну њену ауторску песму. Веома је значајан успех за нас, за нашу школу, а пре свега, наравно, за Богдану што је успела да дође до тог финала и да тамо презентује и свој рад, а и све нас – каже директорка и додаје да је задатак школе да препозна таленат ученика и да створи услове да тај таленат дође до изражаја.
Иако поезију пише још од седмог разреда основне школе, Богдана каже да јој је ово прво учешће на неком фестивалу. На конкурс је послала три песме које је, додаје, поред јаке конкуренције жири сачињен од књижевних критичара и песника препознао и уврстио је међу 24 најбоља аутора. Каже да ће наставити да конкурише са својим стваралаштвом, а оно што посебно наглашава као највећу жељу јесте да изда поетску збирку.
– Моје песме углавном се баве одрастањем, не експлицитно, више проналажењем себе у свету и то је једна јако популарна тема сада у мојим годинама. Дакле ми смо на том неком прелазу, нисмо ни сасвим деца, али свакако још нисмо одрасли људи, и то је једно конфузно доба кроз које свако мора да прође у једном моменту, само је питање како ћемо ми са тиме да се носимо, и мислим да су моје песме један добар приказ тога како се ја носим са тиме – износи врло зрели приказ свог писања ова млада надарена девојка.
Да је ово само почетак у Богданином песничком стваралаштву наговештава и то што међу узоре сврстава велика имена наше поезије.
– Издвојила бих Бранка Миљковића од наших. Читам песме доста аутора, али Бранко Миљковић због начина писања поезије је неко на кога покушавам де се угледам – каже млада песникиња у чијем се погледу назире велика мудрост, што потврђују и изузетни успеси на бројним републичким школским такмичењима.
Текст: К. Ђ; Ј. Р.
Једног пролећа
Знам, памтим врло добро
једног пролећа си скупио храброст рекао си
оне речи које су ти вековима пекле грло,
не знам јесам ли то сањала живот или живела сан,
премда је била јава јасна као заборављена
морска пена у процват младог пролећа,
земља пева јасно као заборављени усклик,
небо се плави уображено као скоројевићки син,
нема у моме срцу места за празне амбисе,
у њему цветате само пролеће и ти,
руке ми се чуде, љубичице поздрављају,
неког ми осмеха радост поклони дан,
корак мој у пенушаве тишине мах,
кад зиме и последњи скине мрак
ма могу, душо, сваког пролећа да ми кидају гране,
да из земље ишчупају веснике, булке, божуре, лале
да не дају птицама да се врате са југа,
да помраче сунце, да зажмуре на оба ока,
ја ћу и даље остати срећна што сам ту,
да се радујем и овом пролећу.
Богдана Петровић
