На око пет километара од Сокобање и путу који води ка Алексинцу, налази се потез зван Требич. Ово Требичко поље, које се налази између два асфалтна пута и на чијој територији се налази чесма Милоша Обреновића саграђена 1860. године, такође је и археолошко налазиште уочено још у давној прошлости. Феликс Каниц, током својих путовања по овим крајевима, документовао је једну секиру пронађену на овом простору, што је био и директни доказ да је ово подручје било насељено у неолиту.
Требич или Требичко поље је један од ретких локалитета у сокобањској околини који је археолошки истраживан. Према речима археолога, прва археолошка истраживања уследила су још давне 1969. године.
– Истраживања је водио Петар Петровић, тада млади научник Археолошког института. И он је отворио једну сонду коју је већ, да кажем, започео један од мештана који је радио неке радове на имању и дошао до јако занимљивих открића. Откривен је један гроб из античког периода, нека грађевина такође из античког периода, али у том слоју од два метра дубине, пронађена је керамика и сечива од окресаног камена која су потврдила да је на овом локалитету егзистирало насеље из неолита, односно из периода винчанске културе – каже др Петар Милојевић, научни сарадник Археолошког института у Београду.
Милојевић објашњава да се ради о епохи која је на овим просторима егзистирала између 5500. и 4500. године пре нове ере, коју карактеришу велика насеља, мегалополиси са по неколико хиљада становника, више стотина кућа, развијеном земљорадњом и сточарством. При крају неолита долази до одређених климатских промена, до распада те једне цивилизације и прелазак у наредни период и епоху раног бакарног доба.
– Оно што још знамо о Требичу, такође на основу археолошких истраживања које је спровео Завод за заштиту споменика приликом ширења магистралног пута ка Алексинцу која су спроведена 1997. године и тицала су се само простора који је захватала само зона експропријације пута, такође су откривени остаци из античког периода и такође се спорадично налазио материјал из праисторије. На основу случајних налаза знамо да је овде поред насеља из неолита постојало насеље из гвозденог доба и насеље из позног енеолита – каже Милојевић.
На потезу Требич, налази се и једно старо црквиште које је и новијег датума. Око њега је и камење које у виду остатака темеља окружује и сам објекат. Црквиште на Требичком пољу посвећено је Светом Вартоломеју, а народ га зове Свети Вартолома.
– Као што је чест случај у археологији и који се тиче преноса традиције неког насељеног места, врло често наилазимо на локалитете који су коришћени у праисторији, затим у Антици, средњем веку и ето до савремених датума сачува се на том простору нека сакрална грађевина, гробље или неки други белег који обележава то место. Такав је случај и са овом локацијом где имамо прво подигнуту чесму, затим цркву, скоро је подигнут и крст, а знамо из археолошких истраживања да се на овом потезу налазило гробље, вероватно из касноантичког периода – каже Милојевић.
Име Требича, везано је и за једну од сокобањских легенди. Немогућност освајања Сокограда оружјем резултирало је тактиком преграђивања реке Моравице. Вода која је превалила брану прешла је преко брда и поплавила долину. Брдо преко кога је прешла добило је назив Превалац, а место где је по легенди истребила становништво, добило је назив Требич.
– Нажалост, на основу археолошких података којима располажемо ми не можемо ни да потврдимо легенду, а камо ли да се упустимо у неко датовање тог периода, тако да то све остаје на нивоу легенде. Да ли се то заиста некада десило или није можемо претпоставити. Оно што можемо да запазимо јесте велика количина муља на одређеним деловима у долини, која можда документује неку поплаву великих размера у прошлости. Нажалост неке ближе податке о томе, још не можемо да дамо – закључује Милојевић.
Истраживали смо…
Недалеко од потеза и локалитета Требич, налази се и село Ресник. Ово је село постојало и у време Турака, са већим делом српског становништва, што сазнајемо према фрагментима пописа видинског санџака из 1466. године који се налази у Архиву Председништва Владе Републике Турске у Истанбулу (Мешовита грађа – Историјски институт година 1973).
Према фрагментима, село је било под надзором Тимара-Титула (надзорник, управитељ) Бахшије сина Чобана, посадника тврђаве Бања и имало је 13 породица. Недалеко од села Ресник ка Сокобањи било је и село Горна Чучуна чији је Тимар био Осман син Имама Факиха, такође посадника тврђаве Бања. Према изворима Петра Јовановића (Бања-1924), село Чучуње је пресељено у село Ресник, по наредби кнеза Милоша Обреновића. Постоји Чучуњска река која се улива у реку Моравицу, а Чучуње је сада насеље и део саме Сокобање. Такође је постојало, према фрагментима, и селиште звано Јарина чији је Тимар био Сулејман син Давуда. Налазило се у близини села Ресник и Жучковац, а у попису из 1483. године и пописима 16. века, из овог селишта развило се село које се звало Јарнино (П. Јовановић). Данас ово село на територији Сокобање не постоји.
Мини емисију о потезу Требич код Сокобање, можете погледати и на нашем (You tube) каналу:
