За разлику од већине младих људи који одмах по завршетку студија потежу везе и познанства како би се на било који начин и по било коју цену дочепали посла у државној служби, Живојин Динић из Сокобање по завршетку студија на нишком Правном факултету, стицајем неких чудних околности, определио се за воћарство! Заједно са родитељима, на породичном имању у селу Реснику, три километра удаљеном од Сокобање, Динић је на скоро шест хектара подигао савремени плантажни воћњак.
– Првобитна идеја је била да направимо сушару за шљиве – вели на почетку разговора овај 34. годишњи правник. – Међутим, када смо све трошкове ставили на папир испоставило се да има пара за сушару, али не и за куповину сировине. Тако смо отац и ја решили да се преоријентишемо на узгој воћа. Најпре смо засадили шљиву на нашој парцели од 27 ари, онда је на ред дошла крушка, па облачинска вишња и на крају купина. У међувремену, најпре отац и мајка а затим и ја, куповали смо њиве поред нашег поседа и стигли до површине од око шест хектара. Крушка – виљамовка и кармен, заузима око два хектара, облачинска вишња је на два и по хектара, док су на једном хектару шљиве и купине.
Док је студирао, Живојин Динић је посредством студентских организација често путовао по Европи, а са таквом праксом наставио је и након окончања студија.
– Определио сам се за рад на крузерима. Упустио сам се у ту авантуру и то је трајало три године. Иако сам био врло задовољан, ипак нисам видео себе у том послу, јер сам тамо отишао да зарадим новац и уложим га у воћњак. Пре одласка на брод, већ смо подигли засад крушке. Млади људи који дођу да раде на крузеру, прву зараду обично потроше на сређивање стана и куповину кола, а ја ето још увек возим југо. Свиђа ми се рад на отвореном и без шефова. Одувек сам желео да будем сам свој газда.
Пре него што је засновао засад, наш саговорник је направио анализу земљишта како би дошао до сазнања која врста којој воћној култури одговара. Део воћњака налази се у потезу званом Крушак и то је, каже, одлично место за гајење крушака. Међутим, највероватније услед климатских промена услови за узгој воћа су се драстично променили. Од мраза и ниских температура у последње две године род крушака је десеткован, па је и зарада у значајној мери изостала.
– Ово је интензиван засад који када је у пуном роду даје 30 до 40 тона крушака по хектару. Због мраза претпрошле године имао сам четири тоне виљамовке. Прошле године очекивао сам од осам до десет тона, а опет сам убрао само четири тоне. Дакле, измрзавање је било од 60 до 70 одсто и ја сам принуђен да уђем у неку инвестицију и сачувам воћњак од мраза. Јесте да су те машине скупе, нo ако се има у виду да је ове године штета од десет до петнаест хиљада евра, онда та инвестиција и није тако велика. Најбоље решење је куповина система за орошавање, али је то прилично скупо и захтева много воде која мени мањка. Због тога сам се определио за другу алтернативу – плинску топлотну турбину. Она је статична и поставља се у делу воћњака где ће остварити најбољи учинак. Цена је седам хиљада евра, а од септембра или октобра почеће производња јефтинијег модела од пет и по хиљада.
Помоћ за заснивање и ширење своје производње Динић је имао од локалне самоуправе и ресорног Министарства. Та помоћ му је омогућила модерну садњу и примену свих потребних агротехниничких мера, што би у перспективи требало да донесе боље приносе и, наравно, већу зараду.
– У засадима који су у роду постоји систем за наводњавање кап по кап, међуредни простор се коси, простор између воћака у реду третира се хербицидима, а ту је и фреза пипалица за међуредну обраду земљишта. Посебно је важно наводњавање као мера неге, јер је без њега тешко доћи до приноса и економске исплативости. У зависности од тога да ли се воћњак наводњава или не, постоји драстична разлика у приносу. Осим НПК ђубрива у пролеће и јесен, воћњак је ђубрен и стајњаком како би се повећао проценат хумуса у земљишту. Изузетно је битна правилна и квалитетна резидба. Од ње зависи бујност и родност воћњака. У овом крају нема квалитетних резача, поготово за крушку, тако да резидбу обављам сам. Што се борбе против биљних болести и штеточина тиче, код шљиве, вишње и купине није велики проблем, али то не важи и за крушку. Ервинија, а поготово крушкина бува, може да направи велики проблем. Пратим нове трендове у заштити биља и покушавам да се изборим са биљним болестима. Најбитнија је заштита у правом моменту – наглашава Динић, који је поступак резидбе савладао у Италији.
Овај произвођач не крије задовољство оним што је у минулих пет година постигао у свом воћњаку, мада је, каже, у почетку било и неких пропуста због којих је постао опрезнији у каснијим подухватима. У догледно време планирао је бушење још једног бунара како би обезбедио довољне количине воде за наводњавање и куповину заштитне мреже за противградну заштитну за део засада под крушком, као и проширење воћњака до површине од десет хектара.
– Тренутно размишљам о томе да стабилизујем производњу, а када почну да пристижу значајнији приходи, можда ћу почети да се бавим и прерадом – каже на крају разговора Живојин Динић, који већ неколико година с великим ентузијазмом и љубављу узгаја крушке, вишње, шљиве и купине.
