Планина Ртањ није била само изазов за љубитеље природе и освајаче врхова већ и за писце и новинаре који су настојали да чари и лепоте ове планине дочарају својим читаоцима. Један до њих је био и наш суграђанин чувени новинар и револуционар, народни херој Алекса Маркишић. О његовом новинарском умећу и каријери опширније у сутрашњој објави.
Са каквим је талентом и репортерским жаром писао о Ртњу и догађајима око њега може се сазнати и у тексту који је објавио 1933. године у београдском листу „Правда” под насловом „Спомен-капела индустријалцу Јулијусу Минху на врху Ртњу”. Текст преносимо у целини.
Мало је тако лепих и чувених планина као што је то Ртањ. Он је за источну Србију и можда за читаву прератну Србију исто оно што је Ловћен за Црну Гору. И од Ловћена не би био мање чувен да врх Ловћена не краси споменик највећег југословенског песника генија, Његоша. Али, ето, и Ртањ постаје чувен. И Ртањ, та маркантна планина, на коју, за летњих месеца, журе туристи у хладна праскозорја, да би на часак уживали у величанственом призору рађања сунца, добија свој споменик. Али, уместо споменика песничком генију, чији је дух хрлио у висине, овде се подиже споменик индустријском магнату, можда генијалном индустријском магнату, чији је глас хрлио доле у дубине, под кору земљину, где се крије сјајан златни црни дијамант, угаљ.
Причају нам рудари како је Јулиус Минх постао сопственик рудника „Ртањ”. Нашао сељак један камен необичан, црн, сјајан, крт. Метнуо га, више узгред, на своја празна воловска кола и одвезао у Параћин. Срео је фабриканта Минха. Минх се заинтересовао за тај безначајни камен и, на сељаково запрепашћење, дао му за њега десет златних динара, а после неколико дана Јулиус Минх је имао концесију за експлоатацију угљених руда у подножју Ртња. И тако је постао, данас чувени, рудник „Ртањ”. Али Јулиус Минх је био добар послодавац, управо редак послодавац. Он је и сиротињи, које увек у изобиљу има у његовом руднику, о празницима увек по нешто давао. Болећив је човек био. Као сваки добар послодавац. И тако његова доброта и рад донели су му велико богатство.
Данас његова племенита удовица, госпођа Грета Минх, не заборавља заслуге свога преминулог супруга. Она хоће да му се за његов велики овоземаљски труд, постојно одужи. Госпођа Минх му подиже, заједно са браћом преминулог Јулиуса, Адолф и Ацом, на врху Ртња спомен-капелу. Рад на подизању капеле је почео. Прво је просечен пут до врха Ртња. Тај пут је, за сада, једино употребљив за воловска кола, којима се износи материјал за подизање капеле.
Иначе, како се каже, биће пут поправљен и удешен за аутомобилски саобраћај. Тако ће се и на врх самога Ртња моћи доћи аутомобилом. А на самом врху Ртња подићи ће се спомен-капела. У близини капеле подићи ће се нека врста туристичког хотела. Говори се да ће капела бити вечито осветљена електричним осветљењем, које ће се спровести на електричне централе рудника „Ртањ”. На извођењу ових радова власници рудника „Ртањ” ће утрошити ово четири милиона динара. Надају се, уз то, да ће од државе добити три милиона динара, јер на ове радове, по предрачуну, треба утрошити око седам милиона.
На тај начин, туристима више неће бити потребни потковани опанци и грдни напори да би се са Ртња видело рађање сунца и уживали у јединствено прастраном видику. Моћи ће се у удобним лимузинама да успну на Ртањ. И они, који никад нису сањали да ће се на знаменити Ртањ попети, попеће се, а све благодарећи индустријалцу Минху и његовим племенитим наследницима. А индустријалац Минх, са орловске висине, изнад његовог рудника, гледаће вечито доле на црни дијамант и на исто тако црне руднике, рударе, који непрестано копају и све више се заривају у земљу и све више избацују угаљ из земље и све дубље иду у земљу, и све више личе на земљу. И радоваће се душа Јулиуса Минха што ће моћи да сања да ће тако вечито моћи да буде!
А са врха Ртња, изнад скупоценог саркофага Јулиуса Минха, гореће црвена велика сијалица, коју ће на далеко видети и која ће свима говорити: „Овде лежи генијални идустријалаца Јулиус Минх”.
Алекса Маркишић
