Како је један Сокобањац преживео страхоте логора: Објављена писма из Оснабрика важна за локалну историју

Друштво

„Драга Радојка, 12. 7. примио сам твоје писмо од 2. 7. Из писма видим шта је све Даница пропатила, али даће Бог да од тога више не буде последица. Радује ме Дуда врло лепо изгледа. Није рђаво ако можеш ту у Бању да је запослиш. Дана би могла да је спрема за приватно полагање. Ја сам у прошлом рату био већ у заробљеништву. Видим да се Смиља ужелела да ме види. Колико би се ја радовао да могу само да вас видим, па макар опет био удаљен од вас; али даће Бог да овоме дође ускоро крај, па да продужимо безбрижан живот, јер од рата ништа не очекујемо да добијемоˮ.

Овако је Сокобањац Тихомир Никодијевић, учитељ и школски надзорник из Сокобање, писао супрузи из немачког логора Оснабрика ратне 1942. године. Сачувана писма његов унук Владимир Анђелковић из Београда, професор Правног факултета у пензији, преточио је у књигу „Писма из логора Оснабрикˮ која је синоћ у просторијама Народне библиотеке „Стеван Сремацˮ промовисана пред сокобањском публиком.

Књига започиње шестим априлом 1941. године и почетком рата са Немачком. Након капитулације 17. априла и краткотрајног отпора, заробљени официри су, под претњом смртне казне, интернирани у логоре широм Немачке. Међу њима је био и Сокобањац Тихомир Никодијевић, син протојереја-ставрофора Тодора, по коме је у давна времена један дрвени мост у Бањи назван „Поп Тошина ћупријаˮ. Поред рада у школи, Тихомир је био и друштвено политички радник, један од оснивача Фудбалског клуба Озрен, позоришта и бањске Плех музике и вођа локалног Соколског покрета. У архиви Никодијевића сачувано је 57 писама упућених супрузи Радојки, деци Дуњи, Милеви, Даници и Смиљи, а поред породичне коресподенције, јављају се и имена некадашњих грађана Сокобање и старих бањских породица.

– Та писма су постојала у породици и одувек сам знао за њих. Она су била тешко читљива, половина писама на немачком, половина на српском, латиницом. Оно што сам прочитао на српском учинило ми се занимљивим, али је време пролазило и тек сам пре неколико година превео сва писма са немачког на српски, поређао и увидео да је то једна занимљива проза, о једној епохи која је трајала четири године, о страдању људи у немачком логору и животу људи у Сокобањи – каже нам на почетку разговора Тихомиров унук Владимир.

О самом логору писано је врло мало јер је постојала немачка цензура, а оно што им је било сумњиво прецртавали су црним фломастером. Ипак неке реченице откривају какав је био живот логораша, попут оне у којој Тихомир од супруге тражи да му пошаље „једну виљушку за јелоˮ.

– Оно што је мени најзанимљивије, то је што је исписано из неких дигресија. Из неких асоцијација, успутних коментара и неких двосмислених реченица може да се види живот људи у Сокобањи. Живот Сокобањаца у време окупације. Сви успони, падови, све тешкоће, наде и све кризе које је пролазила Сокобања могу да се виде кристално јасно у овим писмима – наводи наш саговорник.

Породица Никодијевић је једна од старијих у Сокобањи. Била је међу првих пет које су населиле Бању по ослобођењу од Турака 1833. године. Први Никодијевићи, Лазар и Магдалена, родитељи попа Тоше у Бању под Озреном доселили су се тридесетих, четрдесетих година 19. века.

– Поп Тоша је имао четворо деце, два сина и две ћерке. Један син је Тихомир, други син Чеда, адвокат сокобањски, кћерке су биле удате у Београду. У логору су били од четворочлане породице, двоје мушких, деда и његов рођени брат и од његове сестре муж, значи од четворо њих троје је завршило у логору. То је обим репресије над Србима у току Другог светског рата – преноси нам Владимир своја запажања.

Тихомир је преживео страхоте Осанбрика и живео је до 1962. године. Нажалост, његових потомака у Сокобањи данас нема, а улица Кнеза Арсена прекопута пијаце где је била породична кућа Никодијевића више не постоји.

– Породица је престала 1970. када је је умрла бака (Радојка прим. аут). Пошто је женска линија, угасила се. Крсну славу Вртолома или Варнава поклонили смо цркви и велико сребрно кандило. Оно је до скоро стајало изнад певнице, а када се буде урадила нека рестаурација, стајаће у музеју и то је све што је од породице Никодијевић остало. Имовине више немамо, остало је велико гробно место и велики споменик где су сахрањени деда, баба, прадеда… – каже нам Владимир који је и објавом писама свог деде у књизи сачувао ову породицу од заборава.

У прикупљању података за књигу, Владимиру су помогли пријатељи из Сокобање докторка Биљана Милићевић и Јован Радоман, који је завршио Електронски факултет, а подршку је пружила и Народна библиотека. На промоцији књиге Писма из Оснабрика Радоман је најавио и могућност формирања удружења Сокобањаца чији би циљ био да се сачува за сада неписана историја.

– Читајући књигу и разговарајући са људима из Сокобање преко којих смо покушавали да препознамо људе чија се имена помињу у књизи, схватио сам колико је та прошлост у ствари присутна у неким сећањима, памћењима. Људи ми кажу да имају документа о својима који су били у логорима, а то нигде није објављено. Имате један ледени брег, он је препун информација о некадашњим дешавањима, али ако дође у топло море истопиће се и ништа неће да остане. Морамо да тај ледени брег задржимо у хладним водама, а то значи морамо да документујемо све аутентичне приче, сва писма да прекуцамо, све разговоре да снимимо, све старе фотографије да извучемо, и у том смислу је изашла идеја, да направимо једно удружење које би се можда звало потомци логораша сокобањског краја – преноси нам своју идеју.

У писмима из логора Оснабрик, јављају се и имена бројних комшија, пријатеља и познаника из Сокобање: Давид и Сара, Бошко, Мића, Анђа Жикина, Чолак, Тиса, Завишић, Љубеновић, прија Даца, Штрба, Шишко, Тојага, као и многа друга имена некадашњих житеља Бање под пет планина, којих су се присетели и присутни на овој веома посећеној промоцији. Неки и даље чувају слична писма од својих предака као што је и породица лекара која је Сокобањи позната под именом Џивџан.

Нацистички логор Оснабрик или службено „Офлаг VI Cˮ налазио се у граду Оснабрик у Немачкој, у савезној држави Доња Саксонија. У логору су током Другог светског рата били интернирани и затворени, поред официра Југословенске краљевске војске, српски интелектуалци, припадници резервног састава војске. Према подацима из НОБ-а, у немачким логорима из Сокобање и њених села било је преко 200 људи.

Текст: Кристијан Ђорђевић; Јелена Радовановић

Фото: Кристијан Ђорђевић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eight + 10 =