На списку добитника овогодишњих општинских признања, која су додељена у оквиру обележавања Дана општине Сокобања, нашао се и наш фотограф, сниматељ и новинар Сокопреса Кристијан Ђорђевић. Њему је уручена похвалница за, као стоји у образложењу, посвећеност према фотографији и посебан допринос у информисању грађана Сокобање.
Ђорђевић је члан редакције Сокопреса од оснивања медија 2018. године, а претходно је, од 2012, радио на Телевизији Сокобања. До сада је добио више признања за свој рад, а међу њима је Награда за најбољи дебитантски филм „Поздрав из Сокобањеˮ (Мачка на рупи миша чека, а ми здравље) у продукцији Алпреса, као и специјално признање за афирмацију историјског наслеђа за филм Властелин – „Motus in Petraˮ у својој продукцији „Ravenhouse76ˮ, оба на Врмџа Фесту у Сокобањи. Центар за регионални развој ДАРС и клуб новинара Алексинац доделио му је захвалницу за допринос у јачању локалног информисања 2022. године.
Ђорђевић важи за великог заљубљеника у фотографију и скоро га је немогуће видети на улици без фото-апрата. Своје радове изложе у оквиру клупских изложби Фото клуба Алексинац, а његов рад препознао је и мајстор фотографије Хаџи Миодраг Миладиновић чије су фотографије награђивање на престижним међународним изложбама.
„Фотографија је за мене мисао која је покретач путовањаˮ каже Ђорђевић и додаје да је љубав према њој, поезији и писаној речи наследио од мајке.
– Поред оне документарне која је везана за посао, она која је планинарска, сагледава природу и простор, оставља највише утисака на мене јер директним боравком дозвољава и многа сазнања. Увек је у фотографији присутна и доза надреализма. Наравно ту су и црно беле и у традиционалном ‘BW Vintage’ маниру и ‘Rock’ фотографије. Фотографије са бројних фестивала и дешавања којим Сокобања као туристичко место обилује, како током лета, тако и током зимског периода, као и оне случајне у свакодневној шетњи, све то чека архивирано да би једнога дана, поред оног интернет објављивања, заживело у једној другачијој причи – каже Ђорђевић који се фотографијом бави 14 година.
Сокобањској јавности, Ђорђевић је познат и као певач и гитариста бенда „Леве ципелеˮ, који је свирао у некадашњој „Рок Адиˮ, а чинили су га још Александар Петковић Петко – гитара, Далибор Заки Стојановић – бас гитара, Бранко Лукић – кајон, Војкан Стојковић – хармоника и Магдалене Милетић – укулеле. Петковим одласком са животне сцене престала је да постоји и група, која је иза себе оствила доста снимљеног материјала, али и ауторских композиција.
Ђорђевић у слободно време пише и поезију за коју инспирацију проналази у свакодневном окружењу, а како додаје, неретко и на послу.
Рођен је 1976. године у Београду, а школовао се, живи и ради у Сокобањи. Са нашим читаоцима поделио је две песме које је недавно написао.
Не клечи лажно…
Представљајући тако своје грехе,
Базиране само на једнодневном страху и молитви.
Камен је увек ту…
Пакао је стварност коју човек сам себи створи,
А не творевина Православља.
Не идеализуј погрешно…
Ако ти је тековина селфи промоција,
Кула од карата ће се и лако срушити.
Сув је тај малтер што је везује у дигиталном формату,
Инспирисан једино вештачком интелигенцијом и самонаметањем.
Веруј…
Да би други веровали у скромност,
Пред најездом беса и незнања.
Непотизам је међу нама…
Пут је само правац којим увек треба поћи,
Подигнуте главе, наспрам јада и вике,
Којим се у урлику данашњости многи самодиче,
Док друге вређају трансфером својих грешака.
Дијагноза…
Ходај јер си човек а не звер,
И једноставна глупост која је задобила привилегију,
Да корача Земљом која га је и сама родила и на пут извела.
Ходај, јер си ти стварност,
Једино и у суштини,
Само продукт своје реалности…
Са ђаволима и анђелима једно је сигурно,
Док једни певају, други воде коло на врху игле…
Смицалице, посластице…
Свака маска вешто лаже,
На пун месец да се искаже.
Одакле се све то роди,
Створи, гмиже, препороди.
Дал од силних давних Келта…
„Сауњˮ стиже, ноћ престиже,
На ломаче усев спали,
Лошу срећу да преправи.
Ноћ је света, и свих светих.
Док вештице јуре свуда,
Ја по мраку невидљивом,
На бундеву стадох ногом.
Са ђаволом попих пиће,
Претвори се у новчиће,
Што са неба кичму ломе.
Месец викну… „Може’л тишеˮ,
Давно рече… „Никад вишеˮ…
