Неретко људи када се помене планина Ртањ замишљају само њен пирамидални део, врх Шиљак, као и капелу на Ртњу, заправо оно што је остало од градитељског камена цркве посвећене Светом Георгију коју је Грета Минх изградила у знак сећања на свог супруга Јулијуса Минха. Фантастичан поглед при изласку сунца који са јужне стране осликава геометријску фигуру пирамиде и буди мисао да је и сама планина пирамида, јер су оштрице сенке и њених кракова поравњане као на лењиру. Оно што је фасцинантно у тој природи је и оно што осликава шире подручје Ртња. То је део јединствене целине, као и део саме Сокобање, чије богатство лежи баш у тим планинама које је окружују и знаменитостима које су се саме створиле. Услов да се таква природа барем једаред у животу посети, а темељ да се на таквој, и од такве природе живи.
На ову планину су се одувек људи пели. Тешко да можемо одредити време када је започела тема звана „Ртањˮ. Одувек је постојала та фасцинација и одушевљеност овим делом што нас изгледом враћа далеко у прошлост човечанства. Капетан Јован Мишковић у својим географским, војничким и историјским белешкама из 19. века за Ртањ пише да је 5000 стопа висок, пирамидалног вида и вапнате формације, да добија име од свог вида који наличи на лежећег хрта (врста пса). Ову планину помиње и Феликс Каниц у својим путописима, доласком у Сокобању и одласком на њу како би уживао у изванредним видицима на месту где „смело сечена стеновита пирамида надалеко господари Сокобањском висоравниˮ. Јосиф Панчић овде проналази први званично регистровани метеорит у Србији.
Половином 20. века Ртањ посећују „НАСАˮ (америчка независна агенција одговорна за цивилни свемирски програм и истраживања), као и писац научне фантастике Артур Кларк, широј публици познат као коаутор сценарија за филм „Одисеја у свемируˮ 2001, режисера Стенлија Кјубрика. Боравећи на Ртњу констатовао је да Ртањ није планина, већ пирамида која се крије испод ње. Назвао га је пупком света „navel of the worldˮ, највишом и најстаријом пирамидалном планином на планети, као вештачкој творевини, процењене старости од 500 хиљада година. Најстарија креација људске цивилизације. Једина тространа пирамида у свету и највећа, са својих 1565 метара надморске висине. Ову теорију познатог писца, футуристе и проналазача, „НАСАˮ није потврдила иако су рађена темељна истраживања.
Данас не говоримо о пирамиди ни о њеном настанку. Не говоримо ни о мистеријама које окружују и заокружују ову планину, а које зацело буде машту и воде својом причом у свет научне фантастике. Светлеће кугле, муње и појаву неиндетификованих летећих објеката остављамо свету науке, физике и свету тајни које чекају да објашњење о њима буде потврђено или оповргнуто. Водимо вас фотографијом кроз шуме и пределе који се попут саћа протежу пећинама и јамама које воде у неистражене дубине ове планине. Водимо вас на Ртањ, планину на Истоку Србије која понекад подсећа и на змаја што се у облацима изнад њега и крије.
Змај од истока…
Последњи у венцу Карпата делује као самотна планина у своме окружењу. Његов највиши врх, Шиљак достиже висину од 1565мнв, а на његовом самом врху се налази црква посвећена светом Георгију (Ђорђу), такозвана капела на Ртњу. Још у периоду 2010, 11, 12. године, остаци капеле имали су неку сачувану форму. У том периоду био је видљив прозор који гледа на североисток. Данас су остали само темељи и делови зида, као и степениште које је водило у унутрашњост капеле. Грађа са цркве разбацана је широм стрмих падина планине. Ка југозападу и гребену масива који подсећа на тело хрта-пса, протежу се два врха Пресло и Кусак, са висинама од 1405 и 1380 метара.
Испод Кусака, на том стрмом и стеновитом крају, у корену планине су и камене терасе, односно, стенски део који својим обликом сличи зиду. Видљиве су и са самог Врмашког језера и шире околине ка селу Врмџа, са језерских тераса на којима се налази и село и сам Латин град (Врмашки град). Својим изгледом подсећају на бедем стене, уметнуте у околину тако, као да су ређани блокови огромног и исклесаног камена. У разговору са локалним становништвом, негде у овом делу, помиње се постојање пећине која својом величином и дужином даје могућност пролаза и на другу, кривовирску страну Ртња. Те приче не можемо доказати, барем за сада. Такође се у тим споменима јавља и постојање алки за везивање бродова у висини дела испод Кусака.
Подно планине је Лукавичка преседлина (675мнв) и долина Паклеша. Ту је и Врмашко језеро, крашко, које је релативно ново у појму времена, а настало је, према неким изворима, крајем 18. века зачепљењем понора приликом јаког пљуска. На овим просторима, 2019. године, одржала се и најмасовнија шеста планинарска акција под именом „Врмџилаˮ. Окупила је тада око 1.500 људи, планинара, природњака, љубитеља природе, гостију из других земаља: Бугарске, Мексика, Швајцарске.
Долином Паклеша доминира стена на којој се некада налазио Врмашки-Латин град. Мало су видљиви остаци некадашњег велелепног утврђења за кога се сматра да је настао у византијском периоду. Према мишљењима археолога и на основу керамичких налаза и истраживања, на месту где је постојао град, у периоду гвозденог доба егзистирало је и насеље. Латин град се спомиње и у књижевности. У роману „Деспотова Властелаˮ, Андре Гавриловића из 1896, један део књиге односи се на друговање господарице Врмашког града Марине, ћерке Маројице Бунића, кнеза Пургарског у Новом Брду и удовице господара Бана Крајиновића, протовестијара кнеза Стефана Лазаревића, са властелином Стефаном Лобојевићем, управником или господаром оближњег Сокограда.
Са стене где је некада постојао град, поглед вам се пружа и на простор који носи назив Девојачки камен. Стеновит и кањонски предео, по предању мештана, формирала је река Ораовица, а његове импозантне структуре нашле су својим изгледом и конфигурацијом намену и у спорту, као својеврсно пењалиште.
На овом месту 2018. организован је и први Пењачки фестивал „Врмџа 2018ˮ. Пријављено је било преко 70 спортских пењача, двоје из Француске, и трасирано је укупно 45 смерова за пењање на Девојачком камену и Николиној стени. Као догађај премашио је све рекорде посећености спортско-пењачких манифестација у нашој земљи.
На простору Девојачког камена вршена су и археолошка истраживања којим је утврђено да се ради о два интензивна периода насељавања у праисторији током бакарног доба. Само име предела датира из турског времена и причи о девојци која није желела да буде злостављана од стране Турака, те је себи скоком са највише стене одузела живот. Како се није знала тачна локација и тачна стена, мештани су цео овај предео назвали Девојачким каменом.
Између-земља…
Недалеко од села Врмџа налази се потез зван Међукамење. Ове импозантне камене структуре налик оштрим зубима који штрче у околини формирала је река Кештица, а простор је села Мужинац. Једна стена која се погледом крије у том шумском гају начинила је свој уметнички манифест правећи својеврсну статуу налик на људску главу. Међукамење је и један од најстарије познатих археолошких локалитета. Евидентиран је још тридесетих година прошлога века и везује се за период позног енеолита и крај трећег миленијума пре нове ере.
Пут из Мужинца води до подножја Ртња и дела који је и најближи серпентинама које воде ка врху. На том путу су и последње воде на планини. Још су у околној шуми видљиви остаци камених колиба, а претпоставља се да је постојало 18 бунара, од којих је позната локација њих дванаест. Ту на простору Голе планине и Ледничке стране је и звано подножје Ртња, популарно и јер се на њему одржава завршница Светог Јована Биљобера која је ове 2024. године прославила јубилеј, тридесет година одржавања и постојања.
У шуми недалеко од овог дела је и једна од природних знаменитости, јама Леденица. У њој током целе године влада вечита зима. Некада је из ње вађен лед који је топљењем у сочнице користио сточарима како за пиће тако и за напајање стоке. Извађен лед вожен је у Сокобању, Књажевац и Бољевац у време летњих вашара и светковина, а транспортован је у сену како би што дуже задржао своју форму. Ова јама позната је и историјски. Њу је приликом својих истраживања давне 1836. године заједно са Милошем Обреновићем посетио и Ами Буе, аустроугарски лекар, путописац, геолог и географ, што је чини и првом туристичком посетом једног таквог објекта у спелеолошком смислу.
Старац на Ртњу…
Понекад прођемо поред нечега не видевши да је и то баш заправо оно што осликава једно подручје, у нади да ће иза другог ћошка, оног шумарка или оне друге кривине пута бити оно право и оно невиђено. Овај старац на Ртњу који је преживео силне громове и муње осликао је себе како се одмара испружене ноге у простору. Има свој јединствен лик и тело које је природом извајано кором и кореном дрвета. На путу је као стражар који многе одводи до предела са кога се Ртањ и понајбоље види у природи као форма тростране пирамиде. Ово је простор села Шарбановац, југоисточни део који путем води ка стенском одсеку који се у народу назива Стење. Адреналински део, јер је стрмо одсечена стена у чијој се дубини види цео простор насеља Ртањ.
Изнад одсека Стење, налазе се врхови Баба један и Баба два, који достижу висину од 1043 метара и са којих се пружа поглед на тространу пирамиду планине Ртањ и њен врх Шиљак. Поред фантастичног погледа на пирамиду, око досеже и на пределе планина источне Србије: Кучај, Велики крш, Борски стол, Дели Јован, тимочке вулканске купе, Стару планину, Слемен, Крстатац… На пола пута од дрвета коме смо наденули име Старац, према селу је и место звано Јавор. У његовој близини се налази и јама Велика Порица. Њен отвор видљив је и са Гугл мапе (Google Earth), а иначе је импoзантне величине и јама у коју се мало теже силази. Настала је обрушавањем таванице у прошлости, тако да уласком у њу ходате по некадашњем крову или плафону пећине. Јама је дубока неких тридесетак метара, а дужина је импозантнија, са својих 217 метара. У њој се рачвају два канала, један југоисточни и један северозападни, чија је дужина мало већа. Видљиво је и постојање додатних канала који су данас затрпани лишћем и земљаним наносом. Таквих сличних јама на овом простору има пуно и прикривене су шумом и растињем. Једна од њих је и јама Звечана Пропаст која је и у релативној близини јаме Велика Порица. Ова јама има два улаза дубине преко 100 метара. И у већи отвор, као и мањи који је недалеко од њега није могуће ући, јер отвори стрмо воде у дубину.
Према причи локалног становништва и неких историјских извора, име села потекло је од румунске речи Шарб, Шарбан или Ширбан, која је и реч за животињу Јелен. Према легендама које круже међу мештанима, овде су била и ловишта цара Константина, а позната је и тврдња о постојању Константинове столице или трона, камена или стене која сличи овом облику на простору и брду које се зове Костадиновица. Шарбановац, као и друга поменута села, помињу се историјски и именом. Њихово постојање забележено је у пописима, фрагментима опширног и збирног пописа видинског санџака из 1466, 1478-1481, који се чувају у Архиву Председништва владе републике Турске у Истанбулу. Турски период понео је са собом и причу о Турчину који је на игранци организованој у селу отео српску девојку, што је у каснијем периоду уследило одмаздом и осветом њеног брата и његових момака.
Мали ртањски врхови…
Протеклих неколико година иницијатива која је потекла од мештана овога села условила је и организовањем планинарских акција које имају за циљ упознавање са овим богатим простором. Осмишљена је и тематска акција са планинарима Оштре Чуке из Сокобање ради бољег упознавања са малим ртањским врховима којих у околини има много. Одржавана неколико година уназад као локална акција, 2024. уследила је и као прва савезна планинарска акција „Мали ртањски врховиˮ, која је окупила око 400 људи, што ентузијаста, рекреативаца, природњака, удружења која се баве заштитом биљака и животиња, планинара из око 30 клубова и удружења. На тој теритирији Шарбановца су и мали врхови Баба, Стење, Мућеа, Греда, излетиште Јавор као и поменуте јаме.
Малих врхова који заокружују целину територије Ртња и дела у Сокобањи има много. Поред највиших и централних: Шиљак, Пресло и Кусак, ту су и Обручатница, Фунија, Тумба, Јеловац, Костадиновица, Рујишки камен, Водени камен, Лисац, Поречки врх, Куси скок, Велика Ковиљача, Доњи врх, Лазањски скок, Летњак, Васиљевац, Вучја глава, Ргудина, Девојачки камен, сам плато и централна стена на коме се налазио Латин град, Међукамење са врховима Славица и Руј, као и многи други који се протежу, како географски, тако и својим топонимима територијом Ртња и територијом ових села.
Ultima navi – Последња барка
Реликт и феномен историје и њене праисторије. Светионик у простору, популаран у људима, а све више међу спортистима и познатима због чијег је успона и боравка на врху Шиљак и сама планина постигла далекосежну познатост у читавом свету, отварају се нове дестинације и препознаје целокупна лепота нетакнутог простора. Мисао коју сасвим обични људи, а и они познати у својим областима понесу са Ртња, преноси се на њихове пријатеље, и на тај начин и они који познате воле, упознају се са чињеницом да на истоку Србије постоји једна планина која и у свом стању мировања обилази свет. На тај начин и сама планина постаје мисао која је покретач путовања.
Ртањ се не осваја…
Oн је планина која осваја људе.
