Сокобања је одувек живела по мери туризма, чак и онда кда ова реч још није ни постојала. Још на картама из 18. века, Сокобања је обележена крупним словима као BANGA, раме уз раме са градовима попут Ниша, што сведочи о њеном значају и препознатљивости. Ипак, шире је постала позната тек са доласком Кнеза Милоша Обреновића 1835. године.
Управо је овај владар заслужан за почетак развоја туризма, оставивши у аманет први издати туристички ваучер у Србији. Оставио би, кажу, и онај први Милошев конак, мању зграду у којој је боравио, данас сачувану само на фотографији, да га нису око Другог светског рата срушили. Према предању, конак је имао тајне степенице до турског купатила, где је и сам књаз, кроз прозорче, мотрио на женски свет. Касније је ова грађевина замењена другом, која данас носи назив „Милошев конакˮ.
Сокобања је пре тога живела „духом касабеˮ, прожета усмено сећањима на средњи век. Турску чељад, заменила су поново Срби. Анегдоте казују да је књаз имао занимљив систем насељавања. Ако је био потребан какав занатлија, пинтер, ковач или трговац, бирао се најумућнији из тог еснафа, јер се сматрало да ко има пара, умеће и посао да развије. Иако се то не може историјски потврдити, усмено предање живи и данас, сведочећи о времену како је Сокобања расла насељавана новим становништвом које је оловне и тешке кровове кућа заменило црвеним, од опеке и глине.
Кнез Милош Обреновић од Сокобање је начинио место свог одмора, где је у топлим изворима тражио лек за своје болести. Из Сокобање су тада ишле и одређене политичке и војне акције у правцу ослобађања југоисточне Србије. О насељавању сведочи и акт под бројем 3137, који је кнез потписао 4. августа 1836. и упутио „Исправничевству Гургусовачког Окружја Бањскогˮ. У њему стоји да је један човек из Берковачке дошао у Сокобању с намером да се ту насели. Већ наредне, 1837, исписан је и први ваучер заставнику Лазаревићу.
Иако је први туристички ваучер, издат по налогу књаза 21. јуна 1837. године, узет као формални почетак организованог туризма у Србији, име Бање и борбе за њено ослобођење јављају се и раније. Крајем 17. и почетком 18. века вођени су ратови између Аустрије и Турске. Сокобања је већ 1690. године била ослобођена од стране Аустрије и српских добровољаца, али само привремено, након чега је уследило масовно исељавање Срба у страху од турске одмазде.
Убрзо након Пожаревачког мира 1718. године, Сокобања се први пут појављује и на званичним светским картама. Аустријски инжењерски капетан Фридрих Епшелвиц израдио је карту окупиране Србије која се и данас чува у Ратном архиву у Бечу. На њој је Сокобања, иако под турском влашћу, исписана великим и масним словима као и Ниш. Уцртана је и река Моравица (Morawize), планина Ртањ (Hertanie Barg), као и села Врело (Vrillo), Дуго Поље (Tugoboli) и Ресник (Röfnick).
Нови сукоби Аустрије и Турске избили су 1737. године. Аустрија са око 500 хусара и српским устаницима поново заузима Сокобању. Тада је и аустријски генера гроф Шметау, боравећи у Бањи, записао:
– Варошица Бања је врло красно место; ту има један стари градић који изгледа врло давнашњи; имају и купатила за која кажу да су врло дивотна. Озидана су од мрамора и држе се врло чисто. Турци ту долазе са свих страна, па чак и из Азије.
Борбе за ослобађање Србије, те и Сокобање, настављује се и са првим Српским устанком. Хајдук Вељко Петровић са својим бећарима, већ 1808, на кратко ослобађа Сокобању, да би опет била ослобођена 1810. године, и остала слободна до 1813, када је Турци поново заузимају.
Двадесет година касније, 1833. шест нахија, међу којима је и сокобањска, побуниле су се против Турака и оствариле прикључивање Србији Кнеза Милоша Обреновића. Тај чин је био и онај којим се потпуно и коначно ослободила турске власти.
Формирано је начелство среза Бањског. Убрзо је изграђена посебна зграда за прихват бањских гостију, а само четири година, Сокобања добија поштанску и телеграфску станицу, цркву и зграду основне школе. Са коначним одласком Турака креће ново доба које доноси једно сасвим другачије време и другачији начин живљења.
Ове године Сокобања обележава 188. година бављења организованим туризмом. Историја овог места богата је људима, њиховим карактерима, способностима, и делима која су остављали. Неки од њих, било да били су кључни чиниоци, други само путници кроз време, али сви заједно исписали су страницу по страницу приче о једној од најпознатијих срских бања.
Све њихове приче уткале су се у одговор на питање како и зашто је настала ова бања. Иако је често представљена као „Бања под Озреномˮ, Сокобања лежи у подножју пет планина: под Ртњем, под Крстатцем као Велика Бања, под Буковиком као Бањица, под Девицом као Сокол Бања… да би од 1859. године, била и остала, Сокобања под Озреном.
