Речи предака обојени најлепшим стиховима и сећање на нека прошла времена пробудили су емоције међу бројном присутном публиком на синоћној вечери поезије и прозе на дијалекту коју је приредио учитељ и књижевник Горан Петровић. Ушушкани у топлој сали старе школе, присутни су са пуном пажњом уживали у Горановим стиховима који су улепшали прохладно и кишовито априлско вече. Попут старе покравице, коју је са поносом показао публици, рекавши да га једино овај прекривач од вуненог предива може угрејати, и његове песме које је надахнуто говорио угрејале су срца присутних.
Горан Петровић труди се да својим стваралаштвом сачува стари дијалекатски говор који је, како каже, неправедно потцењен и гурнут у запећак.
– Хтео сам да покажем да и на том нашем говору може и те како лепо да се пише и можда чак и осећајније, јер чини ми се да људи који говоре на том дијалекту су и најосећајнији људи. Значи горе од Зајечара, од Тимока па све доле до Врања, и до Призрена – каже књижевник.
Деци са којом ради као учитељ, заниљмиво је да чују неке старе речи, али их, нажалост, махом не разумеју. Петровић каже да је то кривица нас одраслих јер се неретко стидимо и потискујемо говор свог краја.
– У Сокобањи смо у контакту са гостима, па онда станодавци кад причају са њима, ‘ајде да се не обрукају, покушавају да говоре тим књижевним језиком. Кад одем у Лесковац, Врање, Пирот, чини ми се много више држе до тога. Баш их много брига да л’ ће неко да им каже да није граматички правилно. На крају то не мора да буде правилно, то је њихов говор – напомиње књижевник.
Прве песме на дијалекту свог краја Горан је написао пре тридесет и више година. Након тога љубитељима дијалекатске књижевности поклонио је драму „Стани горо, стани водо, а пре годину дана почео је да припрема лексикон на дијалекту у којем ће свако слово, укључујући и говорно дз, добити своју причу.
– Књигу сам завршио, остало ми је још само да је акцентујем, ту је двадесет прича и једанаест песама, све је на дијалекту. Када бих се само тиме бавио, ја бих је завршио за месец дана, али радим као учитељ, а морам да одем и до села. Искористићу летњи распуст да акцентујем сваку причу и песму и да завршим књигу – најављује дело које Сокобањци са нестрпљењем очекују, додајући да се нада да ће га завршити ове јесени.
Поред тога што има велику књижевну и естетску вредност књижевно дело Горана Петровића има и велику дијалектолошку вредност, а преко дијалеката и велику етнографску, етнолошку и историјску вредност, рекла је Јована Бојовић Јоксимовић доктор филолошких наука, научни сарадник Института за српски језик САНУ.
– Вероватно је први писац, односно песник који у књижевности носи сокобањски крај и људе овога краја. Он пише својим матерњим идиомом који припада сврљишко-заплањском дијалекту. Врло је значајно то што се појављују писци који пишу на дијалекту и што је књижевност на дијалекту све више популарна данас, иако то није био случај у прошлом и претпрошлом веку – каже научна сарадница САНУ, која је теренска истраживања обављала и на подручју Сесалца, Петровићевог родног села.
Сокобања је изузетно богат крај духовном културом, а Горан Петровић је књижевник који пише из душе, лако преносећи емоцију на читаоца, рекао је, поред осталог на синоћној промоцији Дејан Крстић, доктор етнолошких и антрополошких наука и научни сарадник Народног музеја у Зајечару.
О Горановом стварлаштву похвално је говорила и Далиборка Стевановић, директорка Културног центра Сокобање, приређивача књижевне вечери на дијалекту.
– Горан Петровић је један од наших највернијих сарадника. Он је један од ретких људи који чува традицију свог родног краја и један од оних кога са поносом можемо назвати чуварем завичаја – рекла је у свом обраћању директорка.
Стваралаштво сокобањског песника на дијалекту препознато је и изван локалних оквира, па је у конкуренцији 60 стваралаца из целе земље, његова песма на дијалекту „Моје сељанкеˮ изабрана за најлепшу на лесковачком фестивалу поезије 2024. Горан Петровић за своје стваралаштво добио је и прву награду жирија на фестивалу „Преображењско појање у Нишуˮ, као и награду „Слово хвале и захвалеˮ. Ове године награђен је захвалницом Огранка Вукове задужбине у Зајечару за рад на очувању локалног говора и очувању изворних песама и игара сокобањског краја.
Како звуче ове песме на говору сокобањског краја можете чути и погледати у видео прилогу на нашем јутуб каналу.
