Постоје људи који су дати попут светионика нама осталима. Они својим примером показују да јака жеља надвладава животне препреке, а да је оптимизам оно што учвршћује сваки корак. Такав пример је Владимир Павићевић из Сокобање, човек који се од рођења бори са прогресивном слабовидошћу. Иако је његов проблем са видом сваког дана све израженији, он живи живот пуним плућима, ужива у својој породици, родитељству, хобију, али и спорту који му је променио живот, голбалу.
Због оштећења вида Владимир је отишао у преверемену пензију, а слободно време посветио уметности и спорту. Са голбалом, параолимпијским спортом намењеним слепима и слабовидима, сусрео се сасвим случајно пре три године, а потом заиграо за нишки клуб „Наисˮ.
– Контактирао сам једну организацију за слепе и слабовиде. Хтео сам да проверим да ли раде неке пројекте и да се укључим, пошто сам релативно млад пензионер. Споменуо сам да сам се бавио спортом, кошарком, фудбалом и онда ми се јавио човек из Паролимпијског комитета. Отприлике месец дана касније био је камп овог спорта у Кикинди. Тамо сам упознао људе из разних клубова и кад сам пробао тај спорт, заљубио сам се у њега и тако је све почело – описује Павићевић.
Голбал је спорт који захтева велику концентрацију. Игра се три на три, а лопта са уграђеним звуком баца се на гол ширине девет метара. Играчи се на терену оријентишу помоћу звука који испушта лопта.
– Имамо једну непровидну маску испод које се лепе туфери за сваки случај. Сваки терен је обележен канапима преко којих иде селотејп трака, тако да играч додиром може да пронађе своју позицију и одреди где се тачно налази на терену – наводи Павићевић.
У Србији голбал још није заживео, па постоји тек неколико клубова у великим градовима. Због тога Владимиров „Наисˮ углавном игра у региону и Македонији, која има доста оваквих клубова. Српска репрезентација, чији је Владимир члан, учествовала је и на Европском првенству у Француској где су освојили пето место. Колико је Сокобањац успешан у ово спорту, показује то што је на једном турниру у Нишу проглашен МВП играчем.
За успехе које постиже, како каже, потребна је велика воља.
– Сваког викенда путујем у Ниш на тренинге, где увек неко мора да ме сачека и одведе до хале. То су људи који то раде из љубави према нама, јер смо другари, и према спорту којим се бавимо. Свака врста подршке би нам много значила, нарочито сада када се спремамо за Лигу шампиона коју ће организовати мој клуб – каже и додаје да би му значило када би у свом граду имао простор за тренинге, на Подини или у спортској хали.
Жеља му је, наводи, и да се у Сокобањи направи нека параолимпијска секција која би окупљала слепе, слабовиде и сви они који имају неку врсту хендикепа.
– Мој план је да се обратим Општини и спортским организацијама како бисмо покренули иницијативу за оснивање секције у којој би деца и особе са инвалидитетом могле да се баве спортом, уз подршку стручних људи – поручује наш саговорник.
Иако га слабовидост прати од рођења, а нарочито се погоршала након средње школе, никада га није спречила да се бави спортом, али и уметношћу. Поред голбала бави се и занимљивим хобијем, у свом дому ствара јединствене радове од шибица.
– После средње школе видео сам негде Ајфелову кулу од шибица. То ми је дало идеју да направим своје радове, најпре мостове, а онда и графике рок група. То ме опушта и смирује. Радим углавном по додиру, јер кад наређаш први ред после све иду једна на другу. Имам и специјалну лампу која омогућава да се ухвати прави угао светла – описује.
Својим примером Владимир показује да се животне препреке могу превазићи великом вољом и залагањем. Велики мотив су му породица и једанаестогодишњи син, коме може бити светли пример снаге и оптимизма. Овај скромни човек реалан је у својим жељама, храбар и истрајан, а управо то је, чини се, његов најпоузданији водич ка успеху.
