„Кад те клао Тута Бугаринˮ – чувена реплика „Камионџијаˮ и данас се памти, а ова култна сцена засмејава чак и млађе генерације. Ипак, вероватно је мало оних који знају да се у улози оца Миодрага Петровића Чкаље, у серији Јарић Живадина, нашао глумац из суседног Књажевца, који је једно време боравио и радио у Сокобањи. Бора Јовановић или Бора Јаре, како су га звали, славу у бившој Југославији доживео је управо улогом Јаретовог оца у популарној серији „Камионџијеˮ сценаристе Гордана Михића. Овог глумца за Сокобању су везивале послератне 1952. и 1954. година када је био редитељ и глумац сокобањског позоришта. Колико је Бора био поштован међу Сокобањцима говори то што се нашао и у књизи „Сокобањски споменарˮ Стојана Тодоровића у коме га аутор описује као великог пријатеља Сокобање.
Звали су га још гроф од Џервина, неустрашиви поморац, каваљер с ружом, а писало се и да је певао царевима и краљевима. Његова прича, песма и гест опијали су посматраче, а нетремице су га слушали и они који му нису веровали. У Политици из 1986. године, када је преминуо, писало се и о његовој скромности на коју је вероватно био навикнут јер је одрастао у сиромаштву након што му је отац страдао у Првом светском рату.
Када је једном изненада добио две хиљаде динара, за то време велико богатство, на питање старијих другара да ли би могао да се одрекне новца, Бора је, говорило се, уместо одговора поцепао новац и бацио у поток. Причало се и да је умео да скине са себе кошуљу и ципеле на улици и да их да босима и голима.
Пре професионалне глумачке каријере био је најављивач у циркусу, који је често са чувеном Џуном Кареном (пола змија – пола девојка) боравио и у Сокобањи. Забележена је и Јаретова прича из Мужинца која се одиграла на Велики петак, када су се, како је говорио Јаре, из Комитета заинатили да се баш на тај дан игра представа у задружном дому.
– Дођемо у село и, заиста, нигде живе душе. Задружни дом празан. Само два, три човека у просторији са другог улаза праве некакав качкаваљ. Чуде се и они људи што смо дошли: како, зар не занте да код нас сељака за Велики петак нема весеља. Али сетимо се да треба да се јавимо ту неком куриру из Комитета. Станује са женом и синчићем у дому. Уђемо код њега и имамо шта и да видимо: на столу јагње, прасе и ћуран. Заклано и испечено – присећао се Бора.
Тог Великог петка 1953. године сећао се не само по богатој мрсној гозби, већ и по томе што су представу играли само за курира и његову породицу, што је након другог чина наступило весеље да се малобројна публика гостила и на сцени, а неки су потом и задремали, па су глумци морали да глуме тише.
– Курир из комитета налива чаше… А једног тренутка видим ја две беле капе, као куварске. А то она двојица што праве качкаваљ. Појавише се на вратима. Погледаше, застадоше мало, прекрстише се, и одоше – сећао се Бора.
Сокобањско позориште, према Бориним речима имало је функцију ако ништа друго, да забавља госте преко лета. „Забављали смо и народ по селима, нарочито када дођу изборне кампањеˮ, причао је глумац. Поред Боре Јовановића имало је још четири глумца Маргиту Блажину, Ружицу Павловић, Веру Јоцић и Ацу Балујева. И у то време, као и данас, Сокобањци су волели своје позориште, а радо су га посећивали и гости.
„Када је Љубинка Бобић дошла да гледа нашу ‘Породицу Бло’, заплакала се. Људи Београђани који су ту долазили на лечење чекали су у реду да нас гледају. Била је гужва. Стоје старији брачни парови у реду и чекају да купе карту. Играли смо сваког дана изузев понедељка. Била су то лепа временаˮ, говорио је Бора Јаре о сокобањском позоришту.
Боривоје Јовановић рођен је ратне 1918. године у Књажевцу. Глумио је у серији „Камионџијеˮ од 1973. до 1984, а имао је и запажене мање улоге у неколико у познатих југословенских серија и филмова.
