На данашњи дан пре тачно пола века преминуо је један од најчувенијих бањских гостију и једини српски нобеловац Иво Андрић. И данас, 50 година од његове смрти, Сокобањци не заборављају великог писца иза кога су остале и дивни цитати о лепотици подно Озрена.
– Све се бојим прочуће се ово место, све ће нагрнути амо и ја ћу морати да бежим одавде и да тражим неку другу бању. А где да нађем овакву лепоту и мир? Само да знате овде се умире, јер се свугде на свету мора умрети, али овде је живот лепши и ваљда нешто дужи – писао је Андрић о својој омиљеној бањи.
Спомен-музеј у Моравици
Соба у хотелу „Моравица” у којој је Андрић писао своја најпризнатија дела, „На Дрини ћуприја”, „Јелена, жена које нема”, „Госпођица”, претворен је у спомен-музеј. Сада већ чувени апартман 144 на другом спрату хотела са погледом на кањон Моравице, био је најчешће место боравка великог књижевника. Педесета годишњица од доделе Нобелове награде, 2011. године, била је повод да се овај простор затвори за госте и адаптира у спомен-собу посвећену великом књижевнику. Књиге, софе и целокупан намештај апартмана, мимо модерног и луксузног простора хотела, бројне туристе данас подсећају на време Андрићевог боравка и стваралаштва у Бањи.
У Сокобањи је остало доста трагова у вези са Андрићевим ратним и послератним доласцима. Зидове Апартмана 144 красе и фотографије начињене током његовог боравка са пријатељима, академиком и политичарем Васом Чубриловићем и књижевником Мешом Селимовићем. Препоручивао је и другима да овде дођу, да се лече и одмарају.
Сокобања је, посебно током ратних година, била честа станица великог писца. Овде је боравио за време рата 1942, 43. године начинивши концепт свог најчувенијег дела „На Дрини ћуприја”, које ће бити објављено 1945. године. После двадесет година рада у дипломатији и рата, који нас је снашао, Андрић се повукао да би избегао потписивање злогласног документа о сарадњи са немачким Рајхом. Пронашавши свој мир, неспутан ратним недаћама, овде достиже врхунац свог стваралаштва.
Андрићевим стазама
Поред Апартмана 144, успомену на боравак нобеловца у Сокобањи чувају и спомен-табле постављене на 14 локација које је Андрић најчешће посећивао. Оне су постављене у склопу пројекта „Стазама Иве Андрића”, који је осмислила новинарка Љиљана Николић.
Хотел „Моравица”, Специјална болница на Озрену, виле „мон Репо” и „Бота”, куће у Драговићевој улици неке су од места која су се нашла на „стазама Иве Андрића”.
У кући у Драговићевој улици дружио се са сликаром Душаном Мишковићем, кога је упознао још 1942. године, када је први пут дошао у Сокобању. Обојица у илегали, спријатељили су се, а дружење настављају и седамдесетих година.
Инспирација коју је пронашао у Сокобањи стално га је враћала у овај крај. Седамдесетих година овде је сређивао и рукопис Омер – паше Латаса, који је објављен постхумно, али и поред тога што се сматра незавршеним делом, стекао је велику популарност. Писао је још о томе какви су људи у Сокобањи, на шта је све наишао и шта може да подстакне некога да ствара.
– Ја не знам чега стварно овде има, али знам да после петнаест, двадесет дана боравка у Сокобањи радим целу годину у Београду као препорођен. Немам никаквих тегоба. Шта ли је то? Ваздух или људи ови или особље Моравице, кисело млеко из села Језера или ови лекари. Не умем да објасним – записао је књижевник.
Иво Андрић је преминуо 13. марта 1975. године у Београду, на старој Војномедицинској академији. Колико се радовао доласцима у Сокобању и какву је љубав гајио према овом месту казују и његове речи: „Дани проведени у овим крајевима спадају у лепша и боља сећања мога живота”.
