Након 23 године брака и више од 15 година борбе за потомство, Ана и Ивица Милановић из Сокобање коначно су дочекали да их неко назове „мамаˮ и „татаˮ. Њихов живот обасјала је петогодишња смеђокоса девојчица, која је у њихов дом унела ведрину и радост.
Иако им није биолошко дете, Ана и Ивица већ уочавају сличности и сличне карактерне црте, што тумаче као судбинску везу.
– Изузетно подсећа на Ану по карактеру. Не знам да ли су то људи из Центра за социјални рад то намерно гледали, или је то одозго, али као да ју је она родила. И Анина мајка каже да изговара реченице које је Ана говорила као дете – прича Ивица.
Иза њих је дуг и тежак пут. Ана је прошла пет неуспешних вантелесних оплодњи, али су обоје остали упорни у намери да постану родитељи.
– Знала сам да ћу постати мајка на овај или онај начин. Нисмо одустали, 2021. године донели смо долуку да усвојимо дете и прошли смо курс за будуће родитеље. Потајно сам се надала да ће бити девојчица – открива Ана, која у загрљају своје ћеркице не скида осмех са лица.
Ивица додаје да су били стрпљиви у ишчекивању позива који је једног дана коначно уследио. Иако је још неколико парова било заинтересовано да усвоји девојчицу, која је претходно била у хранитељским породицама, одлука је пала да то буду баш Ана и Ивица. У свему томе, Ана види и неки судбински моменат.
– Тај позив се дешава на дан смрти мога деде за кога сам била превише везана. Одувек сам неко ко прати знакове поред пута. И мени су они говорили да ћу некад имати девојчицу – прича Ана.
Одлуку да баш они буду родитељи девојчице, чекали су петнаестак дана, а кажу да су трајали читаву вечност. Неизвесност хоће ли бити прихваћени као родитељи, да ли ће радници центра одлучити да они буду родитељи девојчице и милион других осећања смењивали су се, а први сусрет био је наговештај да су на добром путу.
– Осетила сам лептириће у стомаку. Када су је увели, пришла сам јој, а из очију ми је кренула суза. Некако сам успела да је задржим, да бих пред њом била неко ко је храбар и насмејан. Загрлила сам је, а она је могла да осети ту мајчинску љубав. Иако је ја нисам родила, од првог тренутка сам се са њом повезала – прича нам ова храбра жена своју емотивну животну причу, успевајући и сада да задржи сузе.
Долазак у нови дом за малену девојчицу био је препун пажње и љубави, захваљујући Аниној мајци и Ивичиним родитељима, девојчициним бакама и деки. Њена соба била је препуна играчака, а породични дом испуњен радошћу.
– Она мени каже, ‘Мама ти си мој супер херој’. И кад је питам зашто сине, она одговори ‘Зато што си ме спасила’. На јесен полази у предшколскоо – наводи Ана детаље своје дирљиве приче.
Као и њихова девојчица и околина их доживљава херојима. И то свакако јесу.
– Постати родитељ на овакав начин тешко је у смислу јер смо добили девојчицу у неком добу кад је она свесна где је живела и како је дошла код нас. Имали смо тежи период и прилагођавања и упознавања, али су се коцкице склопиле. Она је она пузла која нам је фалила – додаје.
Неретко се деси да услед борбе за потомство дође до краха брака. Ивичина и Анина искрена љубав показује да треба да се држе заједно и да имају стрпљења.
– Никада нисмо губили наду. На крају смо дошли до циља. Поручио бих свим паровима да не губе наду, да се воле и да имају вере – закључује Ивица.
Ана додаје да њихова девојчица већ машта о брату или сестри, а она би волела да јој ту жељу испуни.
– Када смо 2021. поднели захтев за усвојење, покушали смо после тога да урадимо још једну вантелесну, али ни да је та вантелесна успела, не бисмо одустали од процеса усвајања. Тако да очекујте неочекивано – поручује уз осмех.
Неком је, чини се, заиста предодређено да прође трновит пут како би на крају осетио велику срећу. У случају Ане и Ивице, то што су све време били једно уз друго, што их је водила снажна жеља и што ни у једном тренутку нису изгубили наду, довело је до остварења њихове најлепше животне приче.
Uh kakva priča. Srećno im bilo