Још једно незаборавно књижевно дружење са песником Властом Н. Ценићем уприличено је синоћ у Сокобањи. Представљајући своју најновију збирку „Зарглте их песме мојеˮ, својеврсну оду српским песницима, Ценић је у атријуму Завичајног музеја задивио окупљену публику, посебно најмлађе којима је књига превасходно намењена.
Из родног Кочана донео је бројне реквизите, шубару, морнарску капу, шешир чаробњака, кишобран са ликовима песника и зечје уши. Уз њих, казивање стихова постало је прави игроказ, који су деца са одушевљењем прихватила.
Попут многих уметника који су волели да бораве у Сокобањи, и Ценић, овогодишњи добитник „Сребрног Гашиног пераˮ, каже да јој се увек враћа са радошћу.
– Сокобање, ‘зеленог срца Србије’, никад доста. Уз то, август је, а онда је овде најлепше шетати њеним дивним улицама. Најлепше место је овај атријум или амфитеатар поред музеја где се сваког дана нешто дешава. Волим када дођу на ред и књиге. У овој се налазе песме о највећим именима српске књижевности за децу, 31 песник, од Змаја до Ршума. И ово су приче о њима, ведре веселе. Хоћу да упутим и једну критику онима који брину о поезији за децу, она не мора да буде рентабилна, али је драгоцена и важна – рекао је књижевник.
Једну од песама посветио је и свом пријатељу Добрици Ерићу, од кога је добио надимак „Власта – дољевачка ластаˮ. У нашем разговору подсетио је колико је Ерићу Сокобања, у којој је боравио и писао, била драга.
– Он је много волео и ону манифестацију ‘Јутро над Озреном’. Чини ми се да је био и у жирију, те давне године у прошлом веку сам добио награду, па смо се тад овде срели – подсетио је Ценић.
Уз њега, вече су обогатили и други ствараоци. Песник Горан Петровић је, на дијалекту, казивао своје награђиване песме „Моје сељанкеˮ и „Моји сељациˮ, а уз фрулу дочарао мелодију овог краја. Виолиниста Милан Видановић је пак жицама и гудалом вече испунио романтиком.
– Кад сам чуо да ћу бити гост у Сокобањи, рекао сам, па мора да буде уз мене и учитељ Горан Петровић. Не само због тога што смо колеге, него зато што дивно пише на дијалекту. И освајао је лепе награде и у Лесковцу и сада на Преображењском појању у Нишу. Његове песме су увод у онај други блок мојих казивања песама на призренско-тимочком говору. Не смемо да се стидимо свог народног језика – поручио је Ценић, аутор једне од најпопуларнијих песама на дијалекту „Бате ће се жениˮ.
Гледајући бисту комедиографа Бранислава Нушића, додао је да књижевници, песници за децу морају неговати хумор и ведрину.
– Наш Нишлија Душан Радовић говорио је: ‘За децу треба писати ведро’. Трудим се да и моје песме буду ведре. Мада буду понекад и сетне. Можда зато што детињство пролази. Али трудимо се да деца буду задовољна, да са осмехом оду из учионица или са књижевне вечери – рекао је песник.
Иако је трајало свега једа сат, вече је код публике, посебно најмлађих, изазвало жељу да потраје дуже. Подсетило је све да песма остаје заувек, као што нису заборављени ни Мика Антић, што уз тамбурицу песме пише, ни Десанка Максимовић, ни брдовити Балкан, нит Ерић, нит чика Јова Змај. Песма је оно што душу лечи онда када се на њу спусте облаци бриге.
По завршетку, у журби да стигне на такси који га је чекао код Поште, песник је у малу торбу спаковао своје реквизите, шешире, торбице, сат, чешаљ, малену књигу, зечије уши, читав један свет чаролије. Склопио је и свој лепи кишобран осликан песничким ликовима. Отишао је пут Дољевца, ал’ са намером да нам се опет врати.
К. Ђорђевић; Ј. Радовановић
