Када „човеков најбољи пријатељˮ постане проблем

Друштво

Са псима луталица суочавају се многи градови и општине. Неке локалне самоуправе у окружењу издвајају велика средства како би грађанима платиле одштету услед претрпљеног уједа. Неко је у томе видео и бизнис, тако да има оних који оваква давања злоупотребљавају. Овај актуелни проблем није заобишао ни Сокобању, па смо одговор на нека питања потражили у ЈКП „Напредакˮ у чијој је надлежности да води рачуна о стању на терену.

Фото: К. Ђ.

Директорка предузећа Ана Вељковић каже да се са псима луталицама суочава цела Србија, а да су активности које они спроводе у складу са програмом ЗОО хигијене. То подразумева чиповање, стерилисање и чишћење од паразита паса луталица, који се након овог третмана враћају на улицу. Овакве псе грађани могу препознати по томе што на себи имају огрлицу. На овај начин се, како објашњава, контролише популација паса луталица.

– С обзиром да смо ми прихватилиште ми можемо само један одређени период те псе да задржимо, односно док траје опоравак и стерилизација, а онда се пси враћају на место хватања да бисмо ослободили простор за хватање нових јединки које се, нажалост, стално појављују изнова и изнова. Разлог је што неки неодговорни власници не стерилишу своје љубимце, него када добију нове штенце они их обично оставе или на гробљу или на пијаци или поред контејнера и због тога расте популација паса луталица – наводи директорка.

Фото: К. Ђ.

Она додаје да је сваки пас луталица некад био власнички или је потомак власничког пса. Наводи и да велики проценат уједа заправо потиче од власничких паса.

– Због непоштовања законских одредби власника који нису чиповали своје кућне љубимце, а то је заправо обавеза, ми нисмо у могућности да идентификујемо власника и самим тим се ти уједи евидентирају као уједи паса луталица. Ја бих заиста апеловала на све власнике да не пуштају своје кућне љубимце на јавну површину и да чипују и стерилишу своје кућне љубимце и тиме ће допринети смањењу броја паса луталица на јавној површини – напомиње директорка.

Фото: К. Ђ.

Како смо дошли од тога да „човеков најбољи пријатељˮ истовремено постане и проблем, вероватно је питање за све нас. То подразумева и да свако од нас треба да да макар мали допринос да би се овај проблем решио, а надлежне службе убудуће би можда требало да потраже и неке делотворније механизме.

Текст: К. Ђ; Ј. Р.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 × five =