Ако пролазите Сокобањом, а познајете њену историју, вероватно ћете се запитати где су обележја људи који су својим јунаштвом задужили овај крај. Да ли међу парковима и споменицима има места за оне велике личности које су својим делом заслужиле вечност?
У Сокобањи данас можемо пронаћи неке трагове тих сећања. Један од њих је чесма подигнута у част Хајдук Вељка, на путу ка излетишту Борићи. У близини се налази и један запуштен гроб са спомеником, посве заборављен и невидљив. Некада је у Бањи постојала и кафана названа по Хајдук Вељку, чије здање и данас стоји. У предграђу се и даље могу видети остаци старих шанаца, по којима је један део места и добио име.
Иако Хајдук Вељко није био Сокобањчанин, његова улога у ослобађању Бање, као и Тимочке крајине била је пресудна.
Два пута отерао Турке из Бање
После вишевековне турске владавине, почетком XIX века Србија креће путем устанка. Први српски устанак, 1804. године, није одмах захватио крајеве око Сокобање и Алексинца, али устаничка војска која је до 1808. извојевала важне победе, била сконцентрисана у Делигарду са планом освајања Ниша и околине.
Више бојева је вођено како би се Сокобања ослободила Турака. Хајдук Вељко Петровић са својим устаницима 1808. године ослобађа Сокобању и креће ка југу. Један од тих бојева овековечио је књижевник Сима Милутиновић Сарајлија, у својој епској песми у којој се пита шта би грчки јунак Ахил рекао да је видео како хајдук Вељко храбро ратује за ослобођење Бање.
Након пораза главнине српске устаничке војске на Чегру1809, Турци поново заузимају Бању. Након само годину дана, 1810. године, Руси прелазе преко Дунава. На позив Карађорђа, гроф Орурк са једним делом војске одлази у Делиград, након чега га хајдук Вељко води преко Тимока кроз планине и поново ослобађају Сокобању.
Јуначко срце и романтична душа
Живот Хајдук Вељка није био обележен само борбом, већ и љубавним причама које су остале забележене у књижевности и предањима. У Сокобањи је једну целу годину, у предаху од борби, уживао са својим бећарима, а друштво су им правиле младе турске заробљенице.
Душан Баранин у роману о њему описује како је овде заробио, освојио и заволео заносну Шемсу, жену Енвер-паше, а кћерку Али-паше Румелијског.
Свакако, најпознатија љубавна прича јесте она између Хајдук Вељка и Чучук Стане, његове друге жене. Прва је била Марија, сестра Станоја Главаша. Уз јуначко срце, Вељко је имао и романтичну душу.
И Бања је била део његове душе, јер је, по причама, у њој проживео срећне дане. За ово место везивале су га ноћи весеља и лудовања са бећарима, који су му, по писању Душана Баранина, уз Станку, коња Кушљу и оружје били и остали најближа и највољенија бића.
Сведочанство о романтичној причи хајдук Вељка и Чучук Стане је по легенди и „камен љубавиˮ у Сокобањи, који се налази на планини Озрен-Очно.
По телесном јунаштву први у Европи
Хајдук Вељко Петровић рођен је негде око 1780. године у Леновцу код Зајечара. Потекао је из богате породице Петра Петровића Сирењара. У младости је био чобанин и слуга, а у 22. години жестоко је иступио убивши два Турчина од којих је ранио своју сестру. То га је и нагнало у хајдуке.
Његов живот окончан је 1813. године у Неготину где је јуначки погинуо бранећи град. О њему је Вук Стефановић Караџић написао:
– По срцу је и по тјелесном јунаштву био први не, само, у Србији, него се може, слободно, рећи и у цијелој Европи свог свуд ратног времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића, он би, заиста, њихов друг био, а у његово вријеме, богзна би ли се они могли с њим упоредити!
Иако су прошла скоро два и по века од његовог рођења, Сокобања и Тимочка крајина носе трагове Хајдук Вељковог живота. Његова чувена реченица „Главу дајем, Крајину не дајемˮ и данас одјекују као симбол храбрости и љубави према завичају.
