Od zapisa iz sokobanjskih apartmana do najčuvenijih književnih dela

Kultura

– Sve se bojim pročuće se ovo mesto, sve će nagrnuti amo i ja ću morati da bežim odavde i da tražim neku drugu banju. A gde da nađem ovakvu lepotu i mir? Samo da znate ovde se umire, jer se svugde na svetu mora umreti, ali ovde je život lepši i valjda nešto duži – ove vizionarske reči našeg nobelovca i velikog književnika Ive Andrića i danas, više od četiri decenije nakon njegove smrti, verno nam prenose sa kakvim je pijetetom on doživljavao ovo banjsko mesto.

Sokobanja je, posebno tokom ratnih godina, bila česta stanica velikog pisca. Ovde je boravio za vreme rata 1942, 43. godine načinivši koncept svog najčuvenijeg dela „Na Drini ćuprija”, koje će biti objavljeno 1945. godine. Posle dvadeset godina rada u diplomatiji i rata, koji nas je snašao, Andrić se povukao da bi izbegao potpisivanje zloglasnog dokumenta o saradnji sa nemačkim Rajhom. Pronašavši svoj mir, nesputan ratnim nedaćama, ovde dostiže vrhunac svog stvaralaštva. Pored epske Ćuprije, Andrić je ovde započeo neka od svojih najsnažnijih dela, fantazmogaričnu Jelenu, škrtu i bolnu „Gospođicu”, a završio je i bosansku pripovetku „Zmija”. Obilazivši svog prijatelja, pesnika Radeta Drainca, koji se od tuberkuloze lečio u sanatorijumu na Ozrenu, imao je priliku da se susreće i razgovara sa Krajišnicima. Duboko ganut onim što je od njih saznao o stanju u zemlji, na kraju „Zmije” se zapitao „Zar vredi sve to zbog Bosne patiti?”. Ovu rečenicu Andrić će, ipak, izbrisati u drugom izdanju rukopisa.

Andrićev apartman

Piščev boravak u Sokobanji iznedrio je i neka prijateljstva. Jedno od njih bilo je sa Vasom Dučićem, tadašnjim direktorom hotela „Moravica”. Sada već čuveni apartman 144 na drugom spratu hotela sa pogledom na kanjon Moravice, bio je najčešće mesto boravka velikog književnika. Pedeseta godišnjica od dodele Nobelove nagrade, 2011. godine, bila je povod da se ovaj prostor zatvori za goste i adaptira u spomen-sobu posvećenu velikom književniku. Knjige, sofe i celokupan nameštaj apartmana 144, mimo modernog i luksuznog prostora hotela, brojne turiste danas podsećaju na vreme Andrićevog boravka i stvaralaštva u Banji.
Inspiracija koju je pronašao u Sokobanji stalno ga je vraćala u ovaj kraj. Sedamdesetih godina ovde je sređivao i rukopis Omer – paše Latasa, koji je objavljen posthumno, ali i pored toga što se smatra nezavršenim delom, stekao je veliku popularnost. Pisao je još o tome kakvi su ljudi u Sokobanji, na šta je sve naišao i šta može da podstakne nekoga da stvara.

– Ja ne znam čega stvarno ovde ima, ali znam da posle petnaest, dvadeset dana boravka u Sokobanji radim celu godinu u Beogradu kao preporođen. Nemam nikakvih tegoba. Šta li je to? Vazduh ili ljudi ovi ili osoblje Moravice, kiselo mleko iz sela Jezera ili ovi lekari. Ne umem da objasnim – zapisao je književnik.

U Sokobanji je ostalo dosta tragova u vezi sa Andrićevim ratnim i posleratnim dolascima. Zidove apartmana 144 krase i fotografije načinjene tokom njegovog boravka sa prijateljima, akademikom i političarem Vasom Čubrilovićem i književnikom Mešom Selimovićem. Preporučivao je i drugima da ovde dođu, da se leče i odmaraju.

Spokoj pod Ozrenom

Nadahnutog prirodnim bogatstvima i ispunjenog duševnim mirom koji se ovde pronalazi, sokobanjski kraj Selimovića je vratio peru. Usled teške bolesti autoru dela „Derviš i smrt” učinilo se da više nikada neće moći ništa da napiše, a onda je boravak od dvadeset dana u Sokobanji iznedrio roman „Ostrvo”, koji je objavljen četiri godine nakon „Tvrđave”, odnosno 1974. godine.

Slično se dogodilo i Dobrici Eriću. Nakon prvog boravka u ovom banjskom lečilištu, kada su prestale disajne tegobe, iz njegovog pera nastala je jedna zanimljiva zbirka pesama posvećena Sokobanji. Na osnovu iskustava čuvenih književnika stiče se utisak da ovaj kraj podmlađuje i poboljšava narušeno zdravlje. U ovom amfiteatralnom ambijentu „čovek lakše diše, a onda mu se vraća i ta mladost”, govorio je jedan od čestih gostiju Banje, slavni Branislav Nušić. Ostala je tako zabeležena i čuvena krilatica ovog velikog književnika i komediografa „Sokobanja, Soko grad – dođeš star, odeš mlad!”

Ove reči Nušić je zabeležio na fotografijama svog prijatelja Sokobanjca Siniše Ristića, ne bi li na taj način povećao njihovu prodaju. Očekivani efekat je postignut, a osim što je prodaja razglednica skočila, Nušićeve reči postale su simbol sokobanjskog turizma.

Spokoj u oazi pod Ozrenom nalazila je i naša književnica Isidora Sekulić. Prva žena član srpske akademije nauka i umetnosti u Banju je došla zbog problema sa plućima početkom Prvog svetskog rata, ali je i na nju sokobanjska priroda delovala inspirtivno, pa kao rezultat njenog boravka nastaje pripovetka „Marica”.

– Banja je planinama okružena, ima šuma, ima izvora, ali najlepši je u njoj i nad njom njen osobiti vazduh, radostan vazduh, umiljat vazduh. Čovek oseti nepoznato dotle zadovoljstvo što ima pluća, što po prirodi neprestano diše. Tu čovek sazna da je i srcu mio vazduh. Negde kraj izvora, pod planinom, srce više ne poteže da pumpa i radi, ono se odmara, a grudi prepune čistog vazduha dižu i spuštaju srce kao na oprugama. Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška – pisala je naša književnica.

Kroz Sokobanju je prošlo još mnogo značajnih ličnosti. Neki su odavde poneli najlepše uspomene, a nekima od njih lepotica istočne Srbija bila je poslednja životna stanica. Književnik Stevan Sremac ovde je pisao pristupnicu, tačnije govor za prijem u Srpsku kraljevsku akademiju, međutim bolest ga je sprečila da prisustvuje svečanom činu i ovde je skončao avgusta 1906. godine.

Širom Sokobanje danas stoje spomen obeležja kao svojevrsna zahvalnost slavnima koji su nekada ovde boravili. Spomen biste Branislavu Nušiću, Isidori Sekulić, Sremcu, Andriću ponosno stoje podsećajući nas da su staze kojima mi danas gazimo i oni nekada koračali.

(Ovaj napis nastao je na osnovu razgovora sa Ljiljanom Nikolić, dugogodišnjom novinarkom Radio Sokobanje i autorom više monografija o Sokobanji)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

1 × one =